Vučić za Fajnenšel tajms: Opsednut sam Kosovom


Mediji

Zoran Čičak

Juče je londonski Fajnenšel Tajms, posle dužeg vremena, objavio dug i ambiciozan tekst o Srbiji. Nedavno, tekst slične dužine i ambicija, objavljen je u ovom listu i o Makedoniji.


+ više

+ više

Autori dva teksta su – da počnemo ovaj komentar jednom malom pikanterijom – rođena braća, Toni i Lajonel Barber.

Sa tekstovima koji bi narednih meseci trebalo da uslede o nekim drugim balkanskim državama, i ovaj jučerašnji je još jedan u nizu pokušaja buduće bivše članice EU da zadrži “meku moć” na području između Evrope i Orijenta, i onda kad više ne bude deo briselske porodice.

Beogradska štampa je, sa nepodnošljivom površnošću baš kao i u drugim sličnim situacijama, prenela samo one delove teksta koji su joj se učinili dovoljno pikantnim. Baš kao i u drugim sličnim situacijama, to ni ovaj put nisu bili oni najvažniji delovi.

Najpre, tekst nije “intervju sa Aleksandrom Vučićem” kako su obmanuti čitaoci režimskih tabloida – doslovno, u masi od čak dve i po hiljade reči, citirano je šest njegovih rečenica.

Pored Vučića, novinarski tim FT razgovarao je i sa patrijarhom Irinejem, gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, profesorkom Danicom Popović, bivšim ministrom Sašom Radulovićem, šeficom pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević i direktorom festivala EXIT, Dušanom Kovačevićem.

Citiran je čak i jedan “ekspert” koji je – iz razloga bezbednosti, kako piše – želeo da ostane anoniman. Dobro, međunarodni novinarski standard je da, u jednom tekstu, mogu da budu najviše dva anonimna izvora.

Međutim, već i na prvi pogled, ne mogu da se otmem utisku da su svi navedeni sagovornici, po ko zna koji put, samo ponovili ono što i inače stalno govore. Ništa, zaista, čitalac neće bitno saznati ni od jednog sagovornika FT u ovom tekstu, uključujući tu, naravno, i Vučića.

Sagovornici su, hajde da nastavim da sa vama delim ovaj moj utisak, poslužili samo kao dresing za salatu – sa dresingom je salata svakako ukusnija, ona deluje onako “šik”, ali se dresing sam, bez salate, ne može pojesti.

Salata su, u ovom slučaju, poruke koje su čitaocu upućene u komentarima autora teksta. Poruke koje će on, zavisno od svog poznavanja materije i razumevanja načina na koji FT funkcioniše, moći da dešifruje u većoj ili manjoj meri.

Tim dešifrovanjem ćemo se baviti u našem današnjem komentaru. I zato je važno da se čitalac najpre upozna sa integralnim tekstom.

Četiri su centralne poruke koje Fajnenšel Tajms šalje svojim čitaocima (a oni, kao što znamo, pretežno nisu u Srbiji) jučerašnjim tekstom.

Prva je prognoza: režim Aleksandra Vučića suočen je sa ozbiljnim bezbednosnim rizicima. Ovom porukom, pomalo proročanski, i počinje sam tekst: citira se jedna Vučićeva rečenica, navodno “izrečena šapatom” na balkonu zgrade Predsedništva Srbije, da su odatle 1903. bačena iskasapljena tela kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a potom i njegova – kako list navodi “melodramatična” – konstatacija da “nijedan Aleksandar koji je bio na vlasti u Srbiji nije preživeo tu svoju vlast.”

Na stranu sada nekrofilna trivijalnost samog primera, koji se kao nekakav srednjovekovni danse macabre provlači kroz niz Vučićevih javnih istupanja prethodnih godina i očigledno zavisi od njegovog psihičkog stanja u trenutku u kojem vodi taj razgovor.

Na stranu čak i dve kardinalne istorijske greške koje je učinio. Prvo, zgrada u kojoj se dogodio regicid 1903. godine nije ta u kojoj su bili novinari FT (ona prava je u međuvremenu srušena) a to što se Aleksandar Vučić verovatno seća TV serije “Kraj dinastije Obrenović” iz devedesetih godina (u kojoj je scena snimljena na tom balkonu) ne znači da se ta scena stvarno na njemu i dogodila.

Drugo, knez Aleksandar Karađorđević, koji je Srbijom vladao punih šesnaest godina (1842-1858) posle proterivanja kneza Miloša Obrenovića umro je u Temišvaru 1885, pune tri decenije posle silaska sa vlasti, u dubokoj starosti. Dakle, od ukupno trojice Aleksandara koji su vladali Srbijom u prethodnih dve stotine godina, dvojica jesu ubijena a jedan je umro prirodnom smrću.

Ali, da ostavimo po strani ove faktografske greške. Koliko Vučić samo površno zna istoriju, a koliko ima jedan neodoljivi unutrašnji poriv da u javnosti, čak i po cenu pravljenja ovako očiglednih činjeničnih grešaka, mazohistički koketira svojom auto-nekrofilijom? Sve to novinari FT nisu dužni da znaju.

Zanimljivo je, međutim, da u podtekstu svoje analize oni sasvim prihvataju njegovu logiku i sami je dalje dopunjavajući pričom o Zoranu Đinđiću koji je takođe bio – pazite sad – “samoproklamovani modernizator”.

Sa onim na šta smo mi ovde, izloženi gotovo svake nedelje nekom sličnom patetičnom istupanju, već oguglali, čitaoci FT se susreću prvi put.

Iz ove, prve poruke, prognoze, sledi i druga, upozorenje: “put Srbije je daleko od toga da bude siguran”. Ovde autori ulaze u šire geostrateške analize, ocenjujući uticaje Kine, Rusije, Turske, arapskih zemalja, u Srbiji i poredeći ih sa uticajem Evrope.

Njihova ocena je kristalno jasna: Srbija je “swing state” – država koja se istorijski povijala između velikih sila – iz čega nužno proizilazi i sledeća ocena, da ovde ničije reči, a posebno Vučićeve, pošto je on u samom tekstu prilično brutalno opisan kao “prevrtljivac”, ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Treća poruka je pomalo zlurada, i mogli bismo da je nazovemo “seirenjem”. To seirenje je, naravno, upućeno Briselu, a poimenice Žan Klodu Junkeru i Angeli Merkel, kojima se prebacuje da su sa Vučićem napravili “faustovsku nagodbu”.

Naslanjajući se na već poznati narativ o “stabilokratiji” koju podržava EU, list podseća na Vučićeve izjave kako “ćemo ubiti sto muslimana za jednog ubijenog Srbina” kao i na njegov neslavni mandat ministra informisanja u vladi koja je izgubila Kosovo.

Sam Vučić se, u tekstu, oko Kosova citira u tri rečenice, čak polovini ovog kvazi-intervjua, u kojima kaže:

“Opsednut sam Kosovom. Bez rešavanja tog problema sve što sam dosad postigao biće neodrživo. Prva kriza će nas ubiti.”

Tri rečenice koje, svakako, ne odaju preterano samopouzdanje – više su introspektivni refleks dubokog unutrašnjeg očaja; sasvim nepotrebne u razgovoru sa bilo kim, posebno sa novinarima, a najviše su nepotrebne u razgovoru za list namenjen eliti, i to eliti one zemlje koja prednjači u želji da se to pitanje, prečicom, skine sa dnevnog reda.

Ali zato, na primer, novinari FT u sasvim pohvalnom kontekstu citiraju Sinišu Malog, koji o Kosovu – onako olako, en passant, kao da govori o nekom mučnom teretu kojeg se treba što pre osloboditi – kaže jednu jedinu rečenicu: “Samo treba to da završimo i idemo dalje.”

I četvrta poruka je pretnja. Zapravo, dve pretnje, i to obe u formi poređenja: jedna upućena Briselu a druga Beogradu.

Briselu je upućeno poređenje između Vučića i Orbana, “mađarskog liberala koji je postao nacionalista, i koji se saglasio sa evropskim pravilima kako bi dobio članstvo u EU, samo da bi je napao iznutra”. Vučić tvrdi da je ova paralela “99% glupost”, ostavljajući, dovoljno enigmatično, čitaocu da pogađa šta sve može biti onaj preostali, stoti procenat.

Baš zbog tog poslednjeg, stotog procenta, FT šalje i onu drugu pretnju – upućenu Beogradu – po prvi put u zapadnoj štampi otvarajući još jednu paralelu: onu između Vučića i bivšeg ukrajinskog predsednika Janukoviča.

I Janukovič je, piše FT, pokušavao da iskoristi EU u igri protiv Rusije i obrnuto, da bi na kraju bio suočen sa narodnim ustankom. Iz kojeg je – nije to bilo tako davno da se ne sećamo – izvukao živu glavu za svega par sati i sada tavori u Moskvi kao izbeglica.

U celini, jučerašnji tekst FT o Srbiji, iako sa na brzinu izabranim sagovornicima, nekim površnostima i predrasudama ne tako retkim u zapadnoj štampi, a u pojedinim delovima i sa viktorijanskim stereotipima o Balkanu kao prostoru koji je suviše daleko da bismo ga prihvatili kao deo nas, a opet isuviše blizu da se u njegove poslove ne bismo mešali – u suštini nije loš tekst.

On Aleksandra Vučića, najpreciznije dosad na Zapadu, stavlja u njegov autentični diskurs: od ratova 90-tih i njihovih zločina – od kojih nema snage a možda ni želje da zaista pobegne – preko korupcije, sumnjivih poslova vezanih za Beograd na vodi, i modela vladavine u kojem se sprovodi planska i preventivna medijska kampanja čak i protiv Srpske pravoslavne crkve – da bi se tako neutralisalo njeno očekivano protivljenje predloženom aranžmanu oko Kosova – pa sve do dubokih unutrašnjih strahova, nesigurnosti i psihičke nestabilnosti.

Isto tako, britanskoj eliti – dakle, svojim čitaocima – FT u ovom tekstu dosta jasno demontira preovlađujuće matrice dve politike – one Evropske unije prema Srbiji, i one Srbije prema Evropskoj uniji – kao obostrano neiskrene i na dugi rok neodržive.

Na svakome je, naravno, da izvede sopstveni zaključak, ali za prosečno obrazovanog engleskog čitaoca FT ostavljena je, realno, samo jedna opcija: efikasna, pa samim tim i održiva, politika prema Srbiji (i Balkanu u celini) može biti samo američka politika.

Ma koliko ona i sama danas bila puna kontroverzi, ipak je jedina koja je dala rezultate, i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Obe su danas “naše” više nego ikada u svojoj istoriji. Za isto vreme, nesposobna evropska politika prema Srbiji učinila ju je danas “našom” manje nego ikada u svojoj istoriji.

Voleo bih da vidim, naravno, i beležnicu novinara sa onim detaljima koji ovde nisu napisani. Ili bar da porazgovaram sa onim ko će tu beležnicu pročitati. Sasvim mi je jasno da bi neobjavljeni delovi bili mnogo zanimljiviji od objavljenih.

Ali, i bez te beležnice, imam utisak – kojim ću i završiti ovaj komentar – da smo čitajući jučerašnji Fajnenšel Tajms prisustvovali jednoj zanimljivoj fazi u procesu demontaže Vučićevog mita u zapadnoj štampi.

Posted in Mediji, Naslovna, Politika.