The Rolling Stones – Anybody Seen My Baby


Društvo

Dušan Nedeljković

Ja sam zaista mislio da nikada neću biti nadrkani matorac.


+ više

+ više

I nisam. To će moja deca i njihovi drugari da vam potvrde. Potvrdiće vam to i moji drugari. „On je čovek koga možete ili beskrajno da volite ili beskrajno da mrzite“, okvalifikovao me je jedan od njih davno na nekoj slavi. Ne bih ja tu ništa dodao.
E, sada, kako je u životu ljudima poput mene? Lako, ja sam uvek dobro raspoložen, nasmejan, nemam nikakve probleme. Na stratištu Beograda nebrojeno mojih poznanika i bliskih prijatelja položilo je svoje živote. Bili su nesnađeni. Trpeli su svoje živote i spoljne uticaje na njih kako su znali, ali nisu umeli. Ja nikada nisam imao ni kijavicu ali sam dva puta bio u bolnici. Prvi put je bio rak, drugi put, pre mesec dana sam operisao žuč. Bio sam na nogama posle tri dana. Nemam žuč, nemam rak, a trenutno sam u fazi dočeka leta pa nemam vremena da mislim na to. A na leto, svetsko prvenstvo u fudbalu i slana voda. Na te dve „stvari“ sam se fokusirao. Meni dosta targeta za ovo godinu. Ima tu još želja, čestitki i pozdrava, ali šta su Stonsi u Berlinu, ili Njujork krajem avgusta, prema ovim dvema primarnim željama.
Porodica mi je dobro. Žena blista, profesionalno stabilna, prepuna ljubavi, širi lepotu. Deca super. Ćerka je odrasla devojčica koja ne krije ljubav ka meni i samo meni pošto je na putu očevog pravednog besa. To mi je drago. Shvatila je moju poruku koju sam joj mantrao nad kolevkom da su samo dve stvari bitne u njenom životu, a to su zdravlje i strani jezici. Ide čvrstim korakom ka tome. Naravno da nam je cilj da ode negde da studira. Ja sam za Ameriku, žena za istok. Ona hoće Pariz. Videćemo. Sin isto to, samo plus lopta i bajs. Raste u čvrstog momka. To mi je drago. Nikada ništa kod njih dvoje nisam insistirao, samo sam pominjao. Usvojili su model, i sada ćutim, posmatram.
Grad u kome živimo kao i naša lepa Srbija su u ovom trenutku opasno podneblje za mentalnu stabilnost. Mi živimo u okupaciji, nas su sa svih strana opkolili, i urnišu nas iz svih oružja. Kako su granatirali Sarajevo sa okolnih planina tako nas ta ista ekipa bombarduje sa trafika i televizije. Unose nam nemir u domove. Sluđeni ljudi, pretvoreni u hipnotisanu gomilu, bes usmeravaju ka različitima od sebe. Problem su ljudi sa stavom, nikako lopovi, kriminalci, otimači, nevaspitani degenerici, dileri. Postali smo oaza za najgluplje i najogorčenije fizionomije. Zašto su se oni nakotili u Beogradu? Pa zato što ovde sve mogu da dobiju za dinar. Jeftini su nam političari. Frustrirani i alavi. Lako ih je kupiti kurvom i šampanjcem.
Glupi političari, proizvode glupa pokoljenja. Bezobrazna, nevaspitana, arogantna gomila, kidiše u čoporu kada ih neko nahuška. Prvo su bili komentatori na Blogu B92, koji su se generislali u botove. Sada kada je prestala potreba za botovima oni su prepušteni sebi do sledeće zgode. Ko su oni? Pa eno ih na mreži, mrze, histerišu, pljuju pod plaštom raznoraznih aktivizama. Nekada optužuju bolide za seksualno uznemiravanje, nekada napadaju televizijsku emisiju (mislio sam da ljudi koji se svađaju sa televizorom ne postoje, da je to samo legenda), nekada brane neki tamo stan i prinudno iseljavanje osobe koja u tom stanu ne živi nego ga iznajmljuje iako nije njen. Kada im propadne svaka kilava inicijativa, vrate se na mrežu i laju. Samo tim ljudima niko nije objasnio kako da uzvrate na vešte retoričke oponente pa onda u svojoj nemoći počinju da vređaju. Ja sam na primer dobio epitet: „siluješ po gradu devojčice, zato što nikada ni jednoj ribi nisi mogao da priđeš“, taj mi je najsimpatičniji. Kolika budala mora da budeš i pokažeš tu bezumnost. Svojevremeno se jedan od tih hrabrih, pljuvao me nešto na Blogu B92, vređao mi majku itd, upišao u gaće kada sam ga zagrlio na jednom eventu. Glupan nije znao da je svako dostupan kada imaš prave ljude, koji znaju tajne deep weba. Jebiga. I takvi se guze da budu gradska ekipa, a ne znaju da grad ima svoje zakone. Prvi od njih je: poštuj starije!
Poenta? Pa to je da postoje ljudi koji još uvek poseduju ličnu slobodu, zbog koje oni drugi žele da ih ubiju, zgaze, da nestanu. E, pa nije to lako prijatelji. Ja cenim da imam još deset godina pune snage da vas suzbijem na nivo statističke greške. U ovim godinama se ne rasipam mnogo. Tačno znam gde da se krene u susret rešavanju problema. Mnogo puta su mi se raznorazni zbog moje bezbrižnosti provukli ispod radara. Bio sam mlad i poletan. Sada sam nadrkani matorac…vidimo se!

Povod za ovaj tekst: Racković, Vojtehovski, knjiga o Jeleni Marjanović (pevačici usmrćenoj u Borči), laž i mimikrija ljudi koji ne mogu da postanu ljudi, ubistva po Beogradu, porodično nasilje, roman o Margiti, influenseri.

Posted in Društvo, Hronika, Naslovna, Politika.