Njujorška misterija Aleksandra Vučića


Politika

Zoran Čičak

U petak je Politika objavila tekst Boška Jakšića pod naslovom „Njujorška misterija Aleksandra Vučića“.


+ više

+ više

Sam tekst inače nije dostupan na internet stranici Politike i zato ovde dajemo link na integralnu verziju koju je objavio – a ko bi drugi – Pink.

Politici i Pinku ostavljamo da se, ako budu želeli, bave autorskim pravima. Mi ćemo se, međutim, malo pozabaviti porukama koje je Boško Jakšić u ovom tekstu poslao čitaocima. Politikinim ili Pinkovim, svejedno – već neko vreme oni su ionako jedni te isti.

U suštini, autor pokušava dve stvari: prva je da problematizuje, racionalizuje, objasni i rehabilituje praksu tzv. „tajne diplomatije“; druga je da, pomalo očajnički, srpsku opoziciju učini makar blagonaklonom prema toj praksi i saučesnikom u njenom konačnom ishodu.

Kao iskusan analitičar, Boško Jakšić i ovog puta kombinuje malo senzacionalizma (vraćajući se, po ko zna koji put, na nekakva Tadićeva putovanja u Rim – kao da niko od nas to nikada nije radio u životu), malo zastrašivanja („bolje koalicioni partneri u Prištini nego specijalci Rose u Kosovskoj Mitrovici) i malo zamene teza („Rušenje Vučića nije politika“).

I ne bi me, najverovatnije, ništa u samom tekstu podstaklo da ga komentarišem. Očajnički pokušaji Aleksandra Vučića da u diskursu građanske Srbije dobije bar nečiju, makar kako malu, i makar na koji način izmoljenu i iskukanu podršku, nisu ništa novo. Nije ovo ni prvi ni poslednji tekst napisan sa tim ciljem.

Ništa u samom tekstu, dakle. Ali, činjenica da se u onome što je napisano bukvalno ponavljaju određene teze i poruke američke diplomatije sama po sebi je isuviše značajna a da bi se mogla prećutati.

Hajde da pogledamo tri ključne poruke:

Prvo: svaka procedura koja vodi ostvarivanju našeg geopolitičkog cilja je legitimna, ergo – nijedna koja tom cilju ne vodi nije legitimna.

Ako je to kršenje ustava suverene države – pa dobro, ako smo je već bombardovali zašto bismo sad vodili previše računa o njenom ustavu?

Ako je to uništavanje njenih institucija, ljudskih sloboda i demokratskih procedura – pa dobro, zar nije još Čerčil rekao da nećemo da živimo tamo?

Ako je to tajna diplomatija – pa šta? „Pa šta“, ta uobičajena arogantna poštapalica svakog polemičara koji je čitaocu upravo pokušao da objasni kako je nešto loše, zapravo dobro (ali je čitalac, eto, glup i naivan) nije slučajno najčešće korišćena fraza u ovom tekstu.

Drugo: u ostvarivanju našeg cilja, angažovaćemo sve naše resurse. U kakvom su oni međusobnom odnosu, da li se međusobno kritikuju, ili čak i vređaju, to nije bitno za naš cilj, pa zašto bi nas onda zanimalo? („Liberalna opozicija još ima priliku da se izdigne iznad uvreda koje im je Vučić delio šakom i kapom. Da pokaže da razmišlja državotvorno. Da takvim stavom prisili predsednika da odustane od zajedljive retorike.“)

Dakle, ako opozicija podrži naš geopolitički cilj, mi ćemo prisiliti predsednika da odustane od „zajedljive retorike“; a ako ne pristane, on će njih i dalje vređati, oni će zato biti jako tužni i plakaće po tviteru…

Treće: sve dok cilj ne ostvarimo (ali samo do tada), čuvaćemo našeg glavnog igrača a sporedni ako prežive, prežive, ako ne, zamenićemo ih nekim drugim. („Rušenje Vučića nije politika. Rušiti ga kada pokušava da reši pitanje Kosova je destilisana glupost.“). Posle ćemo zameniti glavnog, dovesti neke nove sporedne, i opet Jovo nanovo…

Ovo su, uglavnom, tri osnovne teze koje američki diplomata Metju Palmer, jedan od ključnih učesnika na anglo-američkim sastancima 2010-2011. kada su dogovoreni formiranje SNS i određeni njeni ključni politički zadaci, uporno ponavlja već skoro deceniju.

Palmerov problem je, međutim, što se ta strategija ne ostvaruje kako je planirano, delimično iz objektivnih, a delimično iz subjektivnih razloga. Naš problem je što i vlast i opozicija, svako iz svojih razloga, misle da, ako igraju po Palmerovim pravilima, još uvek mogu nešto da ušićare.

Najpre, rat u Ukrajini koji je počeo 2014. godine, sa svim naknadnim zaoštravanjima odnosa između Rusije i Zapada, nije mogao da se predvidi u vreme kada je ova strategija formulisana. Ruski odgovor – prenošenje konfliktne zone na Balkan -. još manje. Ono što je Palmer planirao u čistom, gotovo laboratorijskom, okruženju, ostvaruje se u jednom novom, mnogo komplikovanijem.

Iako su ga mnoge kolege u Stejt Departmentu upozoravale da taktičke i operativne pretpostavke svog plana blagovremeno prilagodi promenjenom strateškom okruženju, Palmer to jednostavno nije učinio. Valjda je bio zauzet pisanjem knjiga…

Drugo, u međuvremenu su se pojavili i novi igrači koji 2011. takođe nisu bili prisutni: Erdoganova Turska, sa ciljem da na Balkanu poravnava svoje račune sa Zapadom; Kina, koja namerava da preko Balkana iskoristi slabe tačke evropskog trgovinskog, saobraćajnog i infrastrukturnog modela.

Američka frustracija Turskom, i nemačka frustracija Kinom, učinile su prvobitnu Palmerovu postavku („Kosovo out, Serbia in, Russia down“) potpuno neostvarivom.

I treće, tzv. „prethodno kontingentiranje“ Vučićevih „nestašluka“ (da upotrebim jedan Palmerov termin iz 2013-2014) se takođe pokazalo pogrešnim. Sa prolaskom vremena tih nestašluka je bivalo sve više, i bivali su sve ružniji. Što su oni bili ružniji, pojavljivalo se sve više nepredviđenih činilaca: nekakvih liberalnih medija, evropskih poslanika, nevladinih organizacija, kontrolnih institucija – svih onih „pain in the ass“ koji devojci sreću kvare i podsećaju da sama činjenica što je neko „Our son of a Bitch“ nije više dovoljna. I da u XXI veku ona više ne može da znači isto što je značila u XX, kada je američki predsednik Ruzvelt prvi put upotrebio ovu frazu opisujući nikaragvanskog diktatora Anastazija Somozu.

U teoriji igara, kada se pretpostavke plana suoče sa promenjenom stvarnošću, postoje dva rešenja: jedno je promena pretpostavki, drugo je angažovanje novih resursa da se plan, uz povećane troškove i dodatne kolateralne štete, ipak realizuje na prvobitan način. Mudri igrači biraju prvo rešenje.

Palmer je, međutim, izabrao drugo: proširio je pritisak i na srpsku opoziciju da se (i) ona uključi u ostvarivanje zadataka prvobitno datih samo Vučiću.

Tu nepristojnu ponudu su Brajan Hojt Ji i Ves Mičel već nekoliko puta u poslednjih godinu dana preneli tzv. „opozicionim liderima“. Jedan od njih ju je, pomalo neoprezno, bio poluprihvatio i ostao poslednjih nedelja bez svoje stranke. Pošto očigledno ponuda nije shvaćena dovoljno tačno, brzo i prilježno, i od dovoljnog broja njih, evo je sad ponovo, u epistolarnoj formi, sa poštarom Boškom.

Hajde da vidimo zašto je u celom planu tzv. srpska opozicija sad odjednom postala toliko značajna?

Zar u prethodnih šest godina nije učinjeno sve da se ista, kao jedan nepotreban remetilački faktor, potpuno uništi?

Da je ponuda toliko dobra kao što to Srbe ubeđuju Palmer, Ji, Mičel i Boško – zašto bi onda njene blagodati Vučić želeo da deli sa drugima? Zar ne bi bilo logično da svu slavu prigrabi samo za sebe?

Sva ova pitanja su, zapravo derivat jednog drugog, mnogo starijeg, pitanja: ako je nezavisnost Kosova već gotova stvar, zašto je onda toliko važno, gotovo neophodno, učešće same Srbije u njenoj formalizaciji?

Odgovori na oba pitanja kriju se u istoj zoni: tzv. projektovane izvesnosti, jednoj od pretpostavki Palmerovog plana koje su u međuvremenu najviše uzdrmane promenjenim okruženjem u Evropi i svetu.

Tako je, 2008. smo mislili da možemo da napravimo državu sami, sa malo naših marinaca i nešto njihovih narko dilera. 2012. smo shvatili da nam je ipak potreban i neki revers iz Beograda, ali smo smatrali dovoljnim da ga potpiše prvi koji ne bude žurio na voz. 2018. se ispostavilo da nam je ipak sigurnije ako bi revers potpisali svi…

Igrajući se šahovskim figurama na tabli u kojoj neće živeti, Metju Palmer sada ozbiljno preti da poruši celu tablu. Jer, ako se kompromituje samo jedan lider, istorija pokazuje da postoje načini da se taj problem reši, ovako ili onako. Ako se kompromituje cela stranka, ni nje ne mora više da bude.

Ali, ako se odjednom kompromituju svi lideri i sve stranke – ceo jedan politički sistem – onda, kako nas istorija uči, postoji samo jedan izlaz iz takve situacije – revolucija.

I na kraju: zašto se baš u ovoj godini stiče utisak da se, svi pomalo, nalaze u svojevrsnoj trci sa vremenom?

Najpre, Evropskoj komisiji ističe mandat u maju sledeće godine i sada je vreme za njene članove, pa i veselu Federiku Mogerini, da fiksiraju svoje finansijske aranžmane pred odlazak.

Da podsetimo, njena prethodnica Ledi Ketrin Ešton je, na godinu dana pred istek svog mandata 2014. potpisala poverljivi ugovor kojim joj je garantovano 400.000 funti u naredne tri godine – pod uslovom da ne prihvati nikakav drugi aranžman za to vreme.

Ali, taj ugovor joj je potpisan tek kad je isporučila tzv. Briselski sporazum. I zato ja razumem zašto se Mogerinijevoj tako žuri da nešto slično, ma šta to zaista bilo, „isporuči“. O otpremnini uvek treba blagovremeno voditi računa.

Drugo, Stejt Departmentu se isto tako žuri da, uoči polovine Trampovog mandata, isporuči bar neki spoljnopolitički uspeh. Sirija je, kao što vidimo, američka katastrofa. Rusija je noćna mora. O Iranu ne smeju ni da razmišljaju. Čak i mala Severna Koreja je tvrd orah…

I ko je tu bolji od Metju Palmera, sa svojom požutelom fasciklom iz pisaćeg stola, i jednom zemljom koja budi – ovim generacijama Amerikanaca već prilično maglovita – sećanja na neke građanske ratove, genocide, bombardovanja…

„Evo šefe, oni će tamo nešto da potpišu, a ti ćeš onda da pustiš tvit da je Amerika ponovo velika.“

I jednima i drugima se žuri jer će se, već krajem ove a naročito u toku 2019. godine, raspored faktora moći bitno promeniti na više tačaka Zemljine kugle.

Najpre će izbori za Predstavnički dom i Senat u SAD, u novembru, učiniti kraj Trampovim spoljnopolitičkim ambicijama, ili onima što će od njih tada ostati. Sa demokratskom većinom u oba doma Kongresa, Milerovom istragom o Rusiji i raznim porno zvezdama koje će nastupati po tabloidima sa svojim golicavim sećanjima o Trampu, Palmerova požutela fascikla vratiće se u prašinu njegovog pisaćeg stola.

Drugo, promenjena slika Evrope u poslednjih pet godina odraziće se, konačno, i na strukturu Evropskog parlamenta čiji će poslanici biti izabrani u 28 država članica, od 23. do 26. maja sledeće godine. Veliko je pitanje kakva će biti fizionomija nove većine evropskih poslanika koji će formirati narednu izvršnu vlast u Briselu.

Među njima više neće biti britanskih poslanika, struktura nemačkih biće bitno promenjena, italijanskih takođe, a o onima iz zemalja sa evropskog Istoka da i ne govorimo. Da li će, ovakva kakva jeste, EU uopšte preživeti svoju narednu vladu, iskreno, ne zna više ni ona sama.

Bez obzira šta srpska politička elita odluči u 2018. oko Kosova – da kapitulira ili da to ne učini – ovo pitanje će već dogodine u dva glavna centra svetske moći biti podjednako nezanimljivo.

Naša opozicija može da posluša nepristojnu ponudu Boška Jakšića iz ovog teksta – da okrene drugi obraz na Vučićeve uvrede, ritualno žrtvuje još nekoliko stranaka, slegne ramenima na dalje urušavanje institucija sopstvene države i – da podrži rešenje kojim će od sopstvene, nezakonito otcepljene, teritorije Srbija napraviti kompletnu državu.

I da posle, za nagradu, uđe u neku Vučićevu vladu. Ili, da je čak formira i sama, bez njega. Kao da bi, u toj situaciji, i uoči onoga što bi se neminovno desilo kao posledica, uopšte postojala neka razlika?

A može i da to ne učini. Može da pokuša da se razlikuje od Vučića i po one poslednje dve stvari koje su im, na žalost, još ostale zajedničke – po sopstvenom kompleksu niže vrednosti i po odnosu prema Metju Palmeru.

Koji god put opozicija izabrala, taj izbor ostaće svedočanstvo o meri njene mudrosti, hrabrosti, i vizije, u jednom istorijskom vremenu. Pri čemu, nema te pristojnosti koja će pogrešan izbor moći naknadno da učini ispravnim, niti ima te nepristojnosti koja bi ispravan izbor mogla da naknadno učini pogrešnim.

Ovo upozorenje, poštenja radi, moramo da proširimo i na javno mnenje u Srbiji, duboko zahvaćeno fatalizmom (često na granici srednjovekovnog misticizma), malodušnošću i prepuštanjem sudbini. Jer, u jednom širem smislu, kako možemo da od bilo koga očekujemo da sam sebe emancipuje, ako prethodno mi sami nismo u stanju da to učinimo?

Osim ako ih, sve zajedno, i vlast i opoziciju, nismo već otpisali. Tada bi nam, zaista, bilo sasvim svejedno šta će da učine. Mi ćemo ionako učiniti ono što moramo.

Inače, samo desetak sati po objavljivanju Boškovog teksta, Aleksandar Vučić je, u direktnom prenosu na ružičastoj televiziji, dao za pravo prvoj od dve njegove teze, i to jednom lakonskom polurečenicom:

„Ne mora običan čovek baš sve da zna.“

Da li mora ili ne mora, šta je to uopšte „običan čovek“ a što to „baš sve“ – sve te teme za sholastičke rasprave tipa „koliko anđela može da stane na vrh jedne igle“ – ostavićemo kao inspiraciju nekom drugom autoru (evo, na primer, Bošku?) za neki novi tekst.

Mi ćemo se zato zadovoljiti lakonskom polurečenicom:

„Nas koji znamo sasvim dovoljno ima već sasvim dovoljno da će to svakako saznati i običan čovek.“

Posted in Naslovna, Politika, Region, Svet.