Nebojša Spaić o medijima i ljudima koji su kreirali ludilo i rat


Društvo

Tamara Spaić

Razgovor sa Nebojšom Spaićem (1961-2017) o ulozi i odgovornosti medija za ratove devedesetih, o profesionalizmu i budućnosti srpskog novinarstva vodio je sredinom 2001. godine Slaviša Lekić, novinar i aktuelni predsednik NUNS-a.


+ više

+ više

Intervju je objavljen u beogradskom Reporteru u serijalu pod naslovom: SRPSKA KRIVICA I KATARZA, koji je činilo 15 intervjua i Lekićeva ideja je bila da se svi ti razgovori ukoriče i objave kao knjiga. Na žalost, to se nije dogodilo i svi ti sjajni razgovori su danas zakopani, nema ih nigde u elektronskoj verziji.

Uoči godišnjice Nebojšine smrti (18. mart) odlučila sam da “iskopam” i objavim u “Mom izboru” ovaj intervju koji mi je Slaviša poslao pre nekoliko meseci. Kad ga pročitate videćete koliko je aktuelan i koliko je Nebojša bio u pravu kad je čak i tada, u vreme tek probuđene nade u bolje društvo (a dobrog društva nema bez dobrih medija), upozoravao na osnovne probleme koje u srpskom novinarstvu treba rešiti. Problemi su isti i danas, samo su dublji, kao što je i celo društvo dublje zakopano u podele, mržnju, laži i političku i medijsku pornografiju.

Nebojša je uvek u vrh isticao profesionalizam i zahtevao od novinara da se odupru pritiscima. Smatrao je da su novinari, a ne političari, najodgovorniji za stanje u medijima. Sam je bio vrhunski profesionalac, nepotkupljiv i za to je platio visoku cenu i s pravom je to od drugih očekivao. Ima toga i u ovom intervjuu, ali je meni bio najzanimljiviji deo u kome priča o odnosu političara i novinara. Kao da je danas analizirao hajku koju aktuelni režim vodi protiv kritičkih novinara i medija, razlika je samo u imenu autokrate i, nažalost, brojnosti nezavisnih medija. Između ostalog je rekao: “Sukob nezavisnih medija i politke nije bio politički nego profesionalni. Problem je u tome što je objektivna informacija bila antimiloševićevska i tu to dobija političku dimenziju, jer je prosto društvena realnost bila antimiloševićevska.”

Nebojša Spaić, novinar i šef pres-centra Medija centra u Beogradu

Fekalna faza sedme sile

Posle odlaska Napoleona na ostrvo Elbu 1815. godine, a zatim i njegovog pohoda na Pariz, francuski list Moniteur donosio je iz dana u dan sledeće krupne naslove:

Ljudožder je izašao iz svoga skrovišta
“Korzikanski bauk se iskrcao u Golf Juanu
Tigar je doputovao u Gap
Čudovište je prespavalo u Grenoblu
Tiranin je prošao Lion
Uzurpator se nalazi šezdeset kilometara od Pariza
Bonaparta korača velikim koracima, ali nikad neće ući u Pariz
Car će sutra biti pred našim bedemima.
Njegovo kraljevsko veličanstvo ušlo je slavodobitno juče u Dvorac Tiljeri među svoje verne podanike.”

Aleksandar Dima Mlađi još tada je zaključio da ovaj niz naslova predstavlja – spomenik novinarstvu.
Gotovo dva veka kasnije, srbijanski režimski mediji su restaurirali “spomenik”, vratili mu stari sjaj, čak ga napravili još starijim i lepšim.
Nije problem u tome što su renovirali model dnevnopolitičke poniznosti i poslušnosti. Mediji su, od Hrtkovaca do Kosova, propagirali etničko čišćenje kao univerzalnu ideologiju. Zahvaljujući njima, stvorena je iluzija da su partikularni interesi vođa, profitera i ratnih huškača zapravo interesi naroda i nacije.
Procenjivali su značenje događaja, povlađivali moralnim sudovima, emocionalnim reakcijama, predrasudama konzumenata. Mediji su postali nezamenljiv kanal za širenje propagande, dezinformacija i laži. Preko njih su ograničavane građanske i društvene moći, a preuzimali su i ulogu psa čuvara njušeći opasnost po režim i krećući u hajku.
Ima toga još, naravno, i kad danas neko kaže da su mediji u vreme režima režima Slobodana Miloševića bili u INFANTILNOJ fazi, on ili laže ili ima problema s ćelijama u sivoj moždanoj masi.
Mediji nisu bili u infantilnoj, već FEKALNOJ fazi! Pregrubo?

“Nije, baš je lepo rečeno i mogao bih to i da potpišem, mada se radi o pojednostavljivanju cele priče. Priča je složenija, ali meni se dopada ova formulacija”, tvrdi Nebojša Spaić, novinar i šef pres-centra Medija centra u Beogradu.

Smatrate li opravdanom tezu da su mediji na neki način “stvorili” rat, to jest da su, blaže rečeno, makar odgovorni za rat?

Medijska priprema je počela krajem osamdesetih, od Osme sednice, s tim što nju uzimam samo vremenski. Desilo se to da su političari koji su kontrolisali medije došli u situaciju da ne znaju šta i kako dalje, da su morali da nađu modalitet sopstvenog ostanka na vlasti. Suočeni s ekonomskim i političkim problemima, oni su celu stvar okrenuli na jednostavnu priču jer nju narod lako “popije”. Ona ne traži moralna i istorijska razjašnjenja, objašnjavanje demokratije i tako dalje. Sve se svodi na najjednostavniji moguću priču – nacionalizam. Ne tvrdim da su odgovorni jedino oni i da su najodgovorniji, ali je njihova uloga ogromna zato što su pristali na neku vrstu manipulacije. Jednostavno, ta politička odluka – idemo u nacionalizam – sprovodila se preko njih, i to je bila psihološka priprema za rat.

U sve to su se, dakle, na vrlo brutalan način umešali i mediji. Kakav je vaš utisak: da li su oni u čitavoj nesreći bili tek produkt ili su nesreću sami produkovali?

Reč o ozbiljnoj interaktivnoj vezi. Dakle, koliko je Milošević koristio medije, tj. koliko su ga slušali i pratili, toliko su ga i proizvodili, pogotovo u savremenom svetu koji je, pre svega, medijski, koji je najpre svet informacije, gde je medijska važnija od obične stvarnosti. U njemu je značaj medijske proizvodnje pojave neuporedivo veći nego što je možda bio pre ere informacija i ogromne brzine njihovog prenošenja. E sad, ko je produkovao… Mi smo skloni da, kad govorimo o odgovornosti medija, pričamo o odgovornosti poslušnika, a gotovo da zaboravljamo kreatore poput Žike Minovića, Hadži Dragana Antića, Dušana Mitevića, Milorada Vučelića. Oni su radili kao deo tima za stvaranje propagande straha, mržnje, ksenofobije i ostalih stvari bez kojih ne bi moglo da bude rata.

Taj prvi period obeležilo je zaobilaženje istine bez laganja, usledile su laži s aditivima istine, a onda je dozvoljena marža neistine iskočila iz okvira “normalnog”.

Po mom dubokom uverenju, novinarima nije dozvoljena ni najmanja doza neistine, a obaška ne nekakva “dozvoljena marža”, kako vi kažete, ili laž. Kao što ne postoji intelektualac s velikim “I”, tako ne postoji ni istina s velikim “I”. Ne postoji jedna istina. Ona je užasno složena i to je jednostavno poznato i u savremenoj društvenoj i svakoj drugoj teoriji, čak i u teorijama komunikacije. E sad, kada ne postoji jedna istina, onda se postavlja problem istinitog i objektivnog informisanja.
Kao i svaka dobra propaganda, i Miloševićeva se delom zasnivala na nekakvoj činjenici. Zato je i mogla tako dugo da funkcioniše. Sve to u početku i nije bilo baš potpuno ludilo. Ono je nastalo tek posle NATO bombardovanja; zato je sve to brzo palo: posle bombardovanja stvarnost više nije imala nikakve veze sa svojom medijskom slikom. Pre njega oni su prosto uzimali segmente stvarnosti koji su im odgovarali, izmišljali ostalo i gradili sliku koja se lako primala. Bez obzira na sve priče o nedemokratskim izborima (koje su bile tačne), ovaj narod i ova zemlja hteli su Slobu do 5. oktobra 2000. On bi imao više ili manje poslanika, ali on je nešto što je ova nacija htela. Taj narod, takav kakav jeste, hteo je to što je hteo, između ostalog, zahvaljujući i tome što su mu mediji pomogli da se opredeli za tu stranu, i to je nedvosmisleno.

Kad je emocijama omađijala uglavnom neobrazovani deo društva, Radio-televizija Srbije je određene trendove počela da diktira i mnogim učenim ljudima. Kako su tako elegantno naseli?

To je fenomen kreiranja medijske stvarnosti i to nije samo naša nego jednostavno socijalna pojava, koja je postala dominantna krajem prošlog veka. Dakle, fenomen televizije, te očaranosti slikom i jednostavnošću. Televizija je medij koji ne može da ide u složenu priču, u duboku analizu, traženje uzroka, u bilo kakvu vrstu kompleksnijeg odgovora ili predstavljanja pojave o kojoj je reč.

Što odgovara edukaciji gledališta?

Da bi se televizijske vesti gledale, moraju da budu kratke, crno -bele, da se izvuku vrhovi i, ako uz sve to još malo manipulišete, imaćete užasno moćnu alatku. Zašto je televizija važnija od drugih medija, to već zalazi u teoriju medija i savremenu teoriju društva, ali je činjenica da ona stvara javno mnenje iz tehnoloških, psiholoških, socioloških i drugih razloga. Tokom bombardovanja pratio sam i strane televizijske programe, ali i strane novine, koliko sam mogao preko interneta. Na primer, u ozbiljnim zapadnim listovima priča je bila daleko izbalansiranija nego na, recimo, CNN-u ili SKY Newsu. Jednostavno, štampani mediji dozvoljavaju da se u stvar uđe malo dublje, a drugi je problem što za njih malo ljudi ima vremena. Televizija, naprotiv, direktno ulazi u kuću, napada te svojom agresivnošću. Taj fenomen je i ovde postojao.

Vi ste na početku jugoslovenskih ratova radili na RTS-u?!

Ja sam tada bio na Radio Beogradu. Posle Osme sednice, RTS se odmah priključio Miloševiću, a danas se pomalo zaboravlja zanimljiva činjenica da je čitav deo te kuće, Radio Beograd, ostao ne samo normalan, nego je u to vreme, tvrdim, bio najbolji elektronski medij na prostorima bivše Jugoslavije. Zašto? Zato što nije bio bitan. Nekoliko dana pre početka rata u Hrvatskoj, u njemu se desio lom i smena zaposlenih. Priprema se radila preko televizije i onda je stvari trebalo privesti kraju: radio, po svojoj prirodi, u kriznim momentima poput rata, zemljotresa ili poplave bitno dobija na značaju, jer npr. vojnik u rovu ne može da gleda televiziju i zato je problem Radio Beograda, u trenutku kada je bitno zatrebao režimu, rešen za 24 časa. To govori o prirodi i uticaju medija.

Ne možemo poreći da su i štampani mediji imali svojih “uzleta”: od usađivanja, preko kultivisanja mržnje, sve do otvorenog huškanja na rat.

Normalno, ni oni nisu ostali čistih ruku, ali zanimljivo je, recimo, da nije postojao nedeljnik, osim NIN-a dok je u njemu bio Đoka Stojčić, u propagandi Miloševićevog režima. Pokušao je Teodor Anđelić s Epohom, ali ona se nije čitala. NIN i Vreme su bili relativno pristojni listovi i nisu bili deo Miloševićeve kampanje i propagande, osim NIN-a dok su u njemu bili Anđelić, Đoka Stojčić i ta ekipa. Zašto? Zato što je propaganda bila populistička. Miloševiću nije bila važna propaganda koja je inače vrlo važna u krugovima koji odlučuju, stručnim ili krugovima koji stvaraju javno mnenje. On je formirao javno mnjenje direktno preko masovnih medija. Njemu je bila važna Politika, njemu su bile bitne Večernje novosti, a Nin i Vreme koje čita nekoliko desetina hiljada ljudi, ovakvih ili onakvih intelektualaca, jednostavno nisu bili važni. Milošević je držao važne medije. Držao je Politiku kao nešto što je zaista duboko ukorenjeno u tradiciji, držao je Novosti koje su imale ogroman tiraž, držao je televiziju kad mu je trebala i uzeo je radio kad mu je zatrebao.

U toj vrsti “obračuna sa svima” posebno su se isticala ratna klepetala poput Milike Šundića, Dejana Erića, Krste Bjelića, Ratka Dmitrovića, Stefana Grubača, Milijane Baletić. Nije li to bio uvod u neku vrstu “pink” kulture?

Sećam se da je narod bukvalno cvetao gledajući ili slušajući ih. S jedne strane, priča Krste Bijelića i Ratka Dmitrovića je jednostavna. On kaže: “Ti, burazeru, nemaš para zato što si Srbin, a ne zato što ne radiš”. To je prva stvar, ta vrsta priče koja mu daje opravdanje za njegovu situaciju i ne nameće mu ličnu odgovornost. Dakle, nisam ja kriv kao Srbin, nismo mi kao Srbi, nego je kriv neko drugi.
Drugo, važno je to što mu se nudi jedna ulepšana slika, jedno lažno ogledalo, kad mu se kaže: “Ti si, brate Srbine, neko ko je lep, hrabar, pametan, inteligentan, duhovit, i zato te svi mrze, i zato ‘oće da ti majku majčinu”. To je drugi deo priče.
Treći je fenomenalna korespondencija s jednim nacionalno-socijalnim segmentom, osobinom ili zovite to kako hoćete. To se odnosi na veliki broj ovdašnjih ljudi koji istoriju ne vide kao hronološki sled događaja već kao nešto stalno, kao ravnu površinu. Njemu je, fakat, neki Turčin, ubio, fakat, nekog njegovog vrlo bliskog 1389. godine, ali to i danas “traje”. Pri tom za sobom imamo i pedeset godina u kojima su se istorija i odgovornost shvatale kao deo kolektiviteta, a ne individualiteta. Dakle, krivi su Srbi, krivi su Hrvati, nije kriv Pera Perić ili Hrvoje Hrvovinić. Znači, kada imaš takvu situaciju, kada te ovi bombarduju informacijom koja tebi iz svih tih razloga “prija”, pa ti moraš da cvetaš kad vidiš Milijanu Baletić onako, malo puniju, guzatu, utegnutu – “Prvog porno reportera”, kako je Tirke svojevremeno rekao. Kad se to uklopi u erotizovani način gledanja na ženu koja treba da bude taman kakva je ona bila, još tu pride postoji veza smrti i erosa (erosa i tanatosa), to strašno deluje i od toga se ne može lako pobeći.

Time imamo alibi i legitimaciju za zlo bilo koje vrste?

Nažalost, tako je.

Postoji mišljenje da u svetu nema te institucije ili instituta za specijalna dejstva koji bi, recimo, stvorili crnji imidž o Srbima nego što su to uradili srbijanski mediji. Od neprestanog emitovanja slika srušenog “oslobođenog” Vukovara; posmatrača UN vezanih za stubove; Filareta kako u ruci vrti “dečju” lobanju; TV priču Đorđa Gajdoševića o ogrlici od dečjih očiju…

Čitao sam knjigu Prva žrtva Filipa Najtlija, mislim da je istraživač medija. Posvećena je tome kako u ratu prva strada istina. Obuhvata period od ratova u Africi početkom prošlog veka pa do Vijetnamskog rata, i u njoj imate istu tu priču o ogrlici od dečjih očiju. Prosto, postoje propagandni modeli, šabloni koji korespondiraju s potrebama onih kojima upućuješ propagandu jer zaista grozno zvuči: orglica od dečjih očiju. Domaći srpski mediji uopšte nisu brinuli o sopstvenoj slici napolju. Naprotiv, kao što sam rekao, izolovanost, sankcije itd. odgovarali su politici koju su ti mediji istovremeno i sprovodili i kreirali. Loša slika Srba napolju vodila je do još goreg zatvaranja Srbije. Tako da se njih nije ticalo kako će u svetu izgledati ta loša slika ili Filaretova čuvena priča o dečjoj glavi za koju se, koliko se sećam, ispostavilo da je neka stara lobanja.

Kako onda dezinfikovati medijski prostor? I šta s ljudima koji su toliko dugo negovali diskurs mržnje, na njemu zasnivali egzistenciju, učestvovali u hajkama?

Postoje četiri nivoa odgovornosti: sudska, profesionalna, zanatska i moralna. Moralna odgovornost je šire društveno pitanje koje se ne rešava ni u kakvim institucijama. Za zanatsku su nadležni urednici, direktori i tako dalje. Znaš ili ne znaš da pišeš, znaš ili ne znaš da napraviš vest – nema tu naročite filozofije. Sudska odgovornost je, normalno, u nadležnosti sudskog sistema, tužilaca i policije. Četvrta, i najvažnija za ovo o čemu pričamo, jeste profesionalna odgovornost. Ona se mora utvrditi isključivo unutar profesije. Dakle, za to nije nadležna ni menadžersko-uređivačka struktura pojedinih medija, ni sud, ni zakon, ni društvo u celini – za to je nadležna novinarska profesija. Naš problem je u tome što ona nije dovoljno izgrađena kao profesija. Zato najpre moramo da izgradimo profesiju, da izgradimo profesionalne institucije do kraja. Imamo dve glavne profesionalne institucije: NUNS i UNS. UNS po mom ubeđenju i nije profesionalna institucija i ja bih ga jednostavno izbrisao iz sudskog registra jer se nije bavio zaštitom profesije. Postoji NUNS, koji je do 5. oktobra, kao i svi mi zajedno, više bio pokret, neki talas koji je morao da reaguje ad hoc, nego stabilna, izgrađena ustanova u kojoj su jasne nadležnosti, način njihovog sprovođenja i ciljevi.

Dokle čekati? Sve je više zagovornika teze da sve treba prepustiti zaboravu, amneziji, da ne treba čačkati po starim ranama!

Ja mislim da bi bilo pogubno skrivanje stvari pod tepih. Te stvari unutra su trule, šire klice i bakterije, utiču na zdravlje u prostoriji gde je nešto pod tepihom. I onda se vrate u još gorem obliku. Mora se, ne samo radi moralnog nego i istorijskog pročišćenja, i radi odnosa sa susedima i radi prekida s tim pogubnim principom da se ne prihvata sopstvena odgovornost, moramo se u svim društvenim segmentima, pa i u medijima, suočiti s tim zaista problematičnim pitanjem odgovornosti.
Neophodno je, dakle, izgraditi profesionalnu sferu, a kada se to desi, rešiti probleme unutar sopstvene profesije. I da vidimo ko je taj koji se toliko ogrešio i gde će da radi. Nek on bude, što se mene tiče, sekretarica u nekom mediju, nek bude vozač, nek bude trgovac naftom, ali ćao profesija. Ili da se nekom ko se manje ogrešio kaže: ‘E, ne može više ovako’. Čini mi se da je jedino to realno: da svaku vrstu odgovornosti nadležni segment rešava na način na koji može. To je dug proces, ali čini mi se da se polako ide u tom pravcu.

U Nemačkoj, posle rata, nije bilo samo denacifikacije Nemaca nego i denacifikacije medija. Tu i tamo se to zahteva i od srpskih medija, a ide se toliko daleko da se i tzv. nezavisnim medijima upućuje kritika da nisu radili profesionalnio, da su podlegali cenzuri, da izbegavaju otvaranje pitanja kolektivne srpske odgovornosti na Kosovu.

Radi se o suštinskom nerazumevanju između ljudi iz sveta i ljudi ovde. Mislim da oni nikada neće shvatiti zašto smo mi svi ovde protiv bombardovanja RTS-a. Mnogi ljudi ovde, iz ove profesije, zalagali su se za određene profesionalne i druge društvene i moralne principe. Jedan od njih je da ne treba bombardovati medije, makar to bio i RTS. Iz tog nerazumevanja su nastale stvari te vrste i to nije jedini slučaj. Drugo, oni su mislili da će nezavisni mediji preuzeti na sebe ulogu nekakve društveno organizovane grupe koja će onda izvesti narod na ulice i srušiti zločinački režim Slobodana Miloševića. A mi ništa drugo nismo hteli da radimo nego da se bavimo svojim poslom – da pokažemo i jednu i drugu stranu slike. Sukob nezavisnih medija i politke nije bio politički nego profesionalni. Problem je u tome što je objektivna informacija bila antimiloševićevska, i tu to dobija političku dimenziju jer je prosto društvena realnost bila antimiloševićevska. E sada, tu je nastao bazični nesporazum.
Što se tiče denacifikacije, sada postoje sporovi oko samih termina koji mi nisu dovoljno poznati da bih u njih ulazio. Ono što znam jeste da krajnje stabilnosti nema dok se svako zaista ne suoči s onim što je ili činio ili što je činjeno u njegovo ime. Činjenica je da u ovom narodu još uvek ne postoji istinska svest o tome šta je rađeno u Bosni ili na Kosovu.

Kad je reč o tzv. nezavisnim medijima, u prvi plan se ističe pristajanje na cenzuru za vreme NATO bombardovanja: to se čak tumači posrednim doprinosom njegovoj propagandi i kompromisom s režimom!

Slobodni ili nezavisni mediji su u tim danima stvarno morali da prave nekakav balans, da puštaju dozirane informacije, ali i da informišu koliko je to bilo moguće. Zna se iz kojih razloga nisu mogli ili nisu smeli da uđu dovoljno duboko u neke priče, ali do informacija se moglo doći. Tu je reč o dilemi: da li je bolje pustiti nešto ili ne objaviti ništa. To jeste problem, to je teška priča, a ja lično nisam bio u situaciji da se suočavam s tom dilemom, jer da jesam, zaista ne znam kako bih reagovao.

Nema, dakle, reči ni o nesvesnom saučesništvu s režimom!

Tog sigurno nema.

Je li potrošen jezik mržnje?

Nisam siguran! Jezik mržnje je 4. oktobra prestao da bude jedini jezik, ali i dalje postoji, samo je manje prisutan. Preselio se s naslovnih strana u feljtone, u pisma čitalaca i komentare, ali i dalje postoji. Nije ni on mogao da nestane odmah 6. oktobra. On se gradio, stvarao, rastao 13 i više godina. Nadam se da mu neće trebati 13 godina da nestane.

Dugo se smatralo da bi u svetu sve bilo u redu kad bi se ljudi dobro razumeli. Izgleda da smo mi dokazali da zajednički jezik nije nikakva garancija za bolje sporazumevanje.

Što se tiče jezika, bojim se da se kod nas pokazuje ono što je takođe ljudska osobina. S jedne strane, tamo gde se više razgovara teže dolazi do sukoba, ali postoji i osobina da, što su razlike manje, to su žešće. Svi imamo sličnu tradiciju, istoriju, jezik…, a razlikujemo se u nekim pojedinim segmentima. Onda izbije veća tuča oko te male razlike nego nekih većih razlika. Mi smo se retko tukli s nekim ko je potpuno različit od nas. Jednostavno, previše nam je daleko. Ovde je na delu bio taj princip. To imamo i u strankama. Žestok sukob je postojao, recimo, u Građanskom savezu kad se cepao. Oni su se tukli, tukli, tukli, a Šešelja nisu ni pominjali.

Sasvim na kraju: kako tumačite činjenicu da su pitanje denacifikacije medija u Srbiji prvi pokrenuli Crnogorci?

To je po meni čista budalaština s njihove strane. Budalaština je biran i pažljiv izraz. Pa ti isti crnogorski nezavisni mediji su uvek pratili svoju vlast, samo se ona sada preokrenula i onda su oni neki pijemont profesionalizma. Novinari u Srbiji su se od kraja osamdesetih suočavali s najrazličitijim izazovima, pretnjama, opasnostima; hapšeni su, otpuštani, dobijali su batine, da ne pominjemo Ćuruviju. I te kako je bilo realnog razloga za strah, ali oni uglavnom nisu podlegali pritiscima.

Posted in Društvo, Naslovna.