Milan Krstić- moj stav

Moj stav


Milan Krstić

Srbija je očekivala više od posete Mičela. Sada, nakon smene Tilersona, javnost želi „da Ves Mičel ode, a da se Hojt Ji ne vrati“. U četiri tačke (simbolično) iznosim svoj stav o realnosti tih želja.


+ više

Taman što je srpska javnost ushićeno pozdravila odlazak „arhineprijatelja“ Brajana Hojta Jia sa pozicije zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove, u fokus je došao novi (i viši po činu) američki kadar. Ves Mičel, jesenas izabrani pomoćnik državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove, boravio je u prvoj zvaničnoj poseti regionu i tom prilikom stekao nakolonst prištinske, odnosno odbojnost beogradske javnosti. Čovek od koga su pojedini domaći mediji očekivali da će kao „originalni Trampov kadar“ (za razliku od Hojta Jia, koji je percipiran kao zaostatak stare Obamine administracije, iako je karijerni diplomata, a ne politički nameštenik), konačno promeniti pristup SAD regionu i doneti platformu za rešenje kosovksog pitanja kojoj bi se Srbija obradovala – dobrano je razočarao srpsku javnost. Umesto da ponudi pominjane „četiri tačke“ kao platformu za dijalog Beograda i Prištine, Mičel je doneo poruku podrške formiranju Bezbednosnih snaga Kosova (tj. vojske), kao i apel Srbiji da razume komplikovanost unutarpolitičkih procesa u Prištini, koji je sprečavaju da ispuni ono što je davno obećala – da formira Zajednicu srpskih opština.

Čudni putevi sudbine hteli su da Ves Mičel na dan dolaska u Beograd ostane bez svog šefa. Naime, u svom maniru, predsednik SAD Donald Tramp smenio je državnog sekretara Reksa Tilersona preko Tvitera, a nešto potom istog dana i podsekretara za javnu diplomatiju Stiva Goldstajna, koji je indirektno ukazao da se sa smenom Tilersona ne slaže. Otvorila se nova pandorina kutija – ko je u „foggy bottom“-u, kako zovu State Department, Trampov čovek, a ko Tilersonov? Ko će ostati tu kada dođe novi državni sekretar Majkl Pompeo, a ko će, poput Goldstajna, krenuti put izlaznih vrata? Srpska javnost je, opravdano, počela da se pita da li će Mičel ostati na svojoj funkciji, ili pričamo sa mladim čovekom koji je, u američkom političkom žargonu, „lame duck“, odnosno odlazeći? Oni koji su optimistični, kao i senzacionalisti svih usmerenja, ponovo su počeli da likuju i da maštaju o novoj prilici za bolje srpsko-američke odnose „ako Mičel ode, a Hojt Ji se ne vrati“, slično kao što su očekivali veliku promenu i po odlasku Hojta Jia, i po pobedi Donalda Trampa.

Mičel nije doneo sa sobom pominjani plan od četiri tačke, ali da ne bismo na ovu priču samo stavili tri tačke bez nekakvog zaključka, pokušaću da izdvojim četiri teze zašto nema osnova za bilo kakvu ponovnu eufroriju i očekivanja velikih promena po odlasku Tilersona u pogledu američke politike prema Srbiji.

1. Mičel (verovatno) ne ide –
Ves Mičel je mlada nada jednog dela konzervativnog establišmenta. Nije direktno i isključivo Tilersonov čovek i dobre su šanse da bi ga i neki drugi konzervatini državni sekretar postavio na isto mesto. Bio je blizak Mitu Romniju. Dobro poznaje Evropu, a naročito Nemačku. Izraziti je skeptik prema Rusiji. Idealan je izbor za tu poziciju za republikance, osim za one koji zagovaraju detant sa Rusijom, među kojima je i Tramp. Međutim, Tramp je u pogledu Rusije u priličnoj defanzivi, odnosno spreman je da popusti „jastrebovima“ u svom okruženju, što je deo i taktike kako da se demantuju pisanja liberalnih medija da je on blizak Rusiji i da je zato odgovoran i za navodno mešanje Rusije u izbore u SAD. S tim u vezi, po svoj prilici Mičel ima dobre šanse da ostane. Treba naglasiti i da je za poziciju na kojoj je Mičel potrebno odobrenje Senata kako bi neko bio postavljen. Više od godinu dana nakon dolaska Trampove administracije, veći deo pozicija za koje je potrebno dobiti odobrenje Senata i dalje nije popunjen! Zbog toga je i sam Tilerson bio veoma kritikovan. Imajući to u vidu, nije za očekivati da će novi sekretar Pompeo dodatno povećavati obim posla u ovom domenu time što će raspustiti i (malobrojnije) kadrove koji su, uz odobrenje Senata, već zauzeli svoje pozicije, kao što je Ves Mičel.

2. I da Mičel ode, neko ko je dugoročno nama naklonjeniji teško da će doći na to mesto –
teško da su i najveći skeptici očekivali da će baš pri prvoj poseti Mičel tako otvoreno podržati formiranje Vojske Kosova, da se neće previše baviti Tribunalom za zločine OVK (iako jeste pomenut), kao i da će, uprkos zvaničnom pozivu Prištini da formira Zajednicu srpskih opština, paralelno i Srbiju pozivati da ima razumevanja za političku situaciju u Prištini (pa i za potpuno neopravdano kašnjenje od čitavih pet godina za uspostavljanje ZSO). Delovalo je na zajedničkoj konferenciji za štampu da je to smetalo i predsedniku Vučiću i da nije očekivao ovakav ne preterano izbalansiran pristup već na prvom sastanku. I zaista – možda bi neki drugi kadar malo suptilnije, bez prisustva javnosti, preneo sve ove poruke. Međutim, suština priče je ista – ove poruke su kontinuitet američke politike i one se neće menjati. Naravno da je „tajming“ bitan i da je bolje da one dođu što kasnije. Recimo, bilo bi odlično da se podrška za formiranje vojske od strane Vašingtona direktno uslovila formiranjem ZSO i odustajanjem od pokušaja gašenja Tribunala za zločine OVK. Međutim, dugoročno se stav u pogledu podrške nezavisnosti Kosova neće menjati. Amerika je, nažalost, ključni sponzor ovog jednostranog rešenja koje podrazumeva nezavisnost Kosova i od toga sigurno neće odstupiti, a jedan od elemenata tog rešenja jeste i stvaranje vojske, pre ili kasnije. To nije (samo do) Mičela ili do bilo kog drugog pojedinca na tom mestu.

3. I da dođe neko ko ima više razumevanja, politika se uskoro neće promeniti –
Srbija je, kao i čitav region, veoma nisko na listi prioriteta nove američke administracije. Zapravo, najviši funkcioner koji će se na nekom iole češćem nivou baviti nama je upravo Ves Mičel. Sve i kada bi se na njegovom mestu našao neko sa više razumevanja za Srbiju, sa željom da promeni nešto temeljno na Balkanu (naravno, pod tim ne podrazumevam odustajanje od priznanja nezavisnosti Kosova, što je nerealno), teško da bi mogao da u to ubedi više nivoe koji su za to nezainteresovani. Vremena takozvane „jugo-mafije“, odnosno kadrova naklonjenih našoj tadašnjoj zemlji, koji su je odlično poznavali, davno su prošla. Danas su tu poznavaoci Nemačke i, u slučaju ljudi koji se bave Srbijom, naročito Rusije. Naša nada da ćemo doći do Trampovog čoveka i tako zainteresovati predsednika za promenu politike prema Srbiji – sve je manja. Ujedno je i sve teže proceniti ko je, zapravo, Trampov čovek, kada ljudi iz njegovog najbližeg okruženja odlaze svako malo. Jedino što može bitno uticati na dinamiku odnosa prema Srbiji jesu odnosi Srbije i Rusije i odnosi SAD i Rusije. Na planu srpske spoljne politike nije realno očekivati promene koje bi zadovoljile Vašington u skorije vreme (poput sankcija protiv Rusije), ali deluje da će Srbija ipak izbeći dodatna pogoršanja odnosa sa Vašingtonom, do kojih bi došlo u slučaju davanja diplomatskog statusa osoblju ruskog humanitarnog centra u Nišu. Sa druge strane, imajući u vidu letošnji novi set sankcija prema Rusiji koji je usvojio Kongres, kao i novu Strategiju nacionalne bezbednosti SAD, deluje da je detant između Vašingtona i Moskve veoma težak posao. Ipak, dugoročno ne i nemoguć. Nama bi taj detant odgovarao i smanjio bi pritisak na nas kao na „male Ruse“, kako nas mnogi koji ne znaju mnogo o nama percipiraju. Ipak, za takav potencijalni ishod biće potrebno još vremena, a do tada nije realno očekivati veće promene ni prema nama.

4. I kada sve deluje sivo – ne treba odustati!
Teško je znati sa kime pričati danas u Vašingtonu i od koga se nadati da može nešto da promeni. Sve deluje prilično konfuzno. Osim, nažalost, kontinuiteta u politici prema manje važnim državama poput nas. Međutim, kako je davno rekao veliki srpski državnik Milovan Milovanović, bitno je „umeti čekati“ i u presudnom momentu „umeti se odlučiti“. Srbija mora konstantno da nastoji da stavi sebe na agendu kod najviših funkcionera u SAD, da privuče njihovu pažnju na pozitivan način i pokuša da dugoročno utiče na nepristrasniji pristup velike sile našem regionu, na pristup koji bi imao više sluha za srpske interese. Dok se povoljne okolnosti za to čekaju, bitno je raditi malo po malo na tom planu, gde god je moguće. Jedna od mogućnosti jeste u podsećanju Amerikanaca na ono što je i sam Ves Mičel pominjao – na slavno partnerstvo u dva svetska rata. Prva sjajna prilika za to biće već na leto, kada će se obeležiti 100 godina od dana kada je Amerika, u slavu Srbije, podigla u Vašingtonu srpske zastave, na šta je u Beogradu srpsku javnost podsetio i sam Ves Mičel. Obeležavanje takvih momenata u istoriji u interesu je obe države. Potrebno je privući pažnju svakog mogućeg odlučioca u SAD na bilo kom nivou. Albanci to znaju već decenijama. Zbog toga, iako optimističke želje srpske javnosti neće biti ispunjene, ne treba sedeti skrštenih ruku, već delovati uporno i strateški.

Posted in MojStav, Naslovna and tagged .