Rumuni izašli na ulice i stali uz tužiteljku za korupciju


Region

Zoran Čičak

Hiljade građana protestovale su u gradovima širom Rumunije zahtevajući ostavku ministra pravde Tudorela Toadera zbog njegovog poziva da se smeni glavna tužiteljka za korupciju.


+ više

+ više

Juče su se pojavile dve zanimljive vesti: najpre je Politika, pod naslovom „Novi udar na visoku i sitnu korupciju u Srbiji od marta“ najavila da od četvrtka 1. marta „zvanično počinju sa radom posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije“. Nekoliko sati kasnije, N1 je prenela vest iz Rumunije: „Rumuni izašli na ulice i stali uz tužiteljku za korupciju“.

Današnji novinari, znamo to na žalost već dugo, imaju probleme i sa logikom i sa jezikom – i to se ponekad vidi već iz samih njihovih naslova. Najpre, posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije u Srbiji biće nadležna samo za slučajeve u kojima imovinska korist prelazi 200 miliona dinara – ne radi se, dakle, o udaru na „visoku i sitnu korupciju“ kako piše u naslovu u Politici, nego baš na onu visoku, što je i bio cilj formiranja posebnih odeljenja. Isto tako, rumunska tužiteljka Laura Koveši nije „tužiteljka za korupciju“ kako stoji u vesti N1 nego, valjda, tužiteljka protiv korupcije?

Ali, ako ostavimo po strani apsurde iz naslova, postoji li još nešto što povezuje ove dve vesti?

Rumuni su ponovo stali uz svoju tužiteljku, koja je kod njih, u poslednjih pet godina, dobila status ikone u borbi protiv tzv. političkog kriminala. Srbe, ovih dana, mnogo više od ličnosti koje će voditi posebna odeljenja i u tužilaštvu i u sudovima, zanimaju razne bizarne ličnosti koje su se kandidovale za, pod normalnim okolnostima, gotovo beznačajne lokalne izbore u Beogradu.

Kod Rumuna će na ulice izaći, bez većih problema, nekoliko stotina hiljada građana, kod Srba će, uz ogromne probleme, opozicija izvesti na ulice nekoliko stotina građana. Na prvi pogled, ništa nije isto?

Hajde zato da bacimo onaj drugi pogled. I rumunsko i srpsko specijalno tužilaštvo, baš kao i ono makedonsko, albansko i crnogorsko, deo su iste generalne ideje – da se pravosudna arhitektura u zemljama Zapadnog Balkana promeni tako, da omogući nezavisnost pravosuđa od političara. Na ovome javno insistira Evropska unija a tajno SAD, dok mu se javno suprotstavljaju različite nacionalističke političke grupacije, a tajno Rusija.

Problem se, naravno, analitički može posmatrati na više nivoa.

Prvo, postavlja se pitanje koliko je Monteskjeova teza o podeli vlasti održiva u vremenu postmoderne? Kada bi zakonodavna, izvršna i sudska vlast zaista bile nezavisne jedna od druge – i kontrolisale jedna drugu – onda bi i obična tužilaštva i sudovi bili sasvim dovoljni – specijalni ne bi bili ni potrebni. Ako, opet, to nije slučaj, šta je garancija da će specijalni tužioci i sudije biti „nezavisniji“ od onih običnih?

Drugo, postavlja se i pitanje u kojoj su mere nove članice EU (Rumunija) ili one kojima se obećava skori prijem (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija) zaista promenile svoju društvenu strukturu dovoljno da bi bile kompatibilne sa modernim evropskim pravosudnim standardima?

Kvalifikativ „modernim“ nismo upotrebili slučajno – radi se o problemu koji nije endemski vezan za jugoistočnu (ili istočnu) Evropu, slovenske ili pravoslavne narode, ili bivše komunističke zemlje. Engleski viktorijanski političar, lord Akton je u pismu biskupu Mandelu Krejtonu, 1887. godine, napisao: „Vlast ima tendenciju da korumpira i apsolutna vlast korumpira apsolutno.“

Ovo je inače vrlo često citirana rečenica u raznim politikološkim raspravama, ali svi ti citati vrlo retko navode sledeću rečenicu iz Aktonovog pisma biskupu: „Veliki ljudi su, gotovo uvek, zli ljudi, čak i kada vrše uticaj a ne vlast…“ Posle gotovo vek i po od Aktonovog pisma, problem specijalnih tužilaštava i sudova pokazuje da, suštinski, ništa nije promenjeno u odnosu između „velikih ljudi“ i države: oni i dalje pokušavaju da je pretvore u svoj instrument, ona se i dalje krajnje nevoljno brani od toga.

Treće pitanje ima međunarodnu dimenziju: vlade zemalja u regionu moraju, mada preko svoje volje, da prihvate nove institucije jer su one fenomen koji ionako već postoji na širem prostoru, diktirane su iz Brisela i nije popularno javno im se suprotstavljati. Međutim, to ne znači da su se političke elite koje su dovele i održavaju na vlasti ove vlade pomirile sa činjenicom da će neko, možda, nekada ispitivati njihova ponašanja.

Zato je, u većini ovih zemalja, sa vremenom fiksiran narativ po kojem su specijalni tužioci i sudovi, već samim tim što su nezavisni od političara, zapravo instrument stranog uticaja i narušavanja suvereniteta dotične zemlje. U širenju tog narativa posebno se instrumentalizuju razne marginalne nacionalističke i druge ekstremno desne grupe i organizacije, koje se i inače protive svemu što dolazi sa Zapada: od vakcina, preko slobodnih medija, pa sve do specijalnih tužilaca.

Ovde dolazimo do tačke koja je, očigledno, zajednička i Rumuniji i Srbiji: ako elite uspeju da nametnu diskurs u kojem se suverenitet države izjednačava sa nekažnjivošću njenih političara i državnih funkcionera, onda je jasna ocena u nedavnom dokumentu Evropske komisije da se, na Zapadnom Balkanu, radi o fenomenu tzv. „zarobljenih država“.

Ali, postoje i tačke na kojima se Srbija i Rumunija, kao i svaka druga od država u kojima postoje (ili će postojati) specijalna tužilaštva i sudovi, razlikuju. Radi se, pre svega, o objektivnim i subjektivnim uslovima koji su neophodni za njihov efikasan rad.

Postoje tri takva uslova, od kojih je neophodno da postoje najmanje dva.

Prvi uslov je podrška najmanje jednog dela establišmenta. U Rumuniji, na primer, podršku Lauri Koveši daje predsednik Republike, uprkos pokušajima vlade da je spreči ili – ako to, kako smo videli, ne može – smeni.

Drugi uslov je svakako podrška javnosti. Ona nema samo politički značaj, već pre svega psihološki. Ako narodu nije stalo do pravde, zašto bi bilo stalo nekom tužiocu? Podrška javnosti – tu mislimo i na nezavisne medije i, ako je potrebno, na demonstracije i javne proteste – ključna je za formiranje javnog mnenja, pa samim tim i za opredeljivanje onih pripadnika establišmenta koji će se, možda, dvoumiti između lojalnosti zakonu i lojalnosti političkim elitama.

Treći uslov je podrška tzv. međunarodne zajednice. Sve zemlje Zapadnog Balkana su, suštinski, države ograničenog suvereniteta. Na stabilnost njihovih političkih elita, drugim rečima, percepcija tzv. „međunarodne podrške“ utiče mnogo više nego što je slučaj u potpuno suverenim državama. Ako je, dakle, „međunarodnoj zajednici“ zaista stalo da se izbori sa organizovanim kriminalom na Zapadnom Balkanu onda će i podržati specijalna tužilaštva i sudove ako bi njihova nezavisnost bila ugrožena.

Podeliće sa njima obaveštajna saznanja, daće neophodnu stručnu pomoć u obuci kadrova, uključiće se u programe zaštite svedoka, staviće na raspolaganje dokumentaciju međunarodnih ustanova za sprečavanje pranja novca. Konačno – upozoriće, na odgovarajući diskretan način, i predsednike, premijere, ministre pravde i policije… šta im se sve lično može dogoditi ako nove institucije budu ometali.

Ukoliko, opet, ta ista međunarodna zajednica ostane na dosadašnjoj liniji najmanjeg otpora – tzv. stabilokratiji – onda joj je mnogo bolje da uopšte ne troši resurse na specijalna tužilaštva i sudove, jer će tako baciti ne samo pare nego i ugled.

U Rumuniji, kao što vidimo ovih dana, ispunjena su sva tri navedena uslova. U Srbiji, na žalost, nije nijedan. Sutra, međutim, situacija sasvim lako može da bude i obrnuta.

Ovo nas dovodi i do poslednjeg pitanja u našoj maloj analizi: koliko je proces do sada napredovao i da li je postao ireverzibilan? Mogu li se stvari vratiti na staro?

Odgovori će se, opet, razlikovati od zemlje do zemlje i ponovo se svoditi na ono večno sholastičko pitanje o istoj čaši koja je istovremeno i polupuna i poluprazna.

Problem sa tom čašom je samo u tome što će se, ako ostane takva, po zakonu verovatnoće u jednom trenutku sigurno razbiti…

Posted in Hronika, Naslovna, Politika, Region.