Komemoracija Nebojši Glogovcu


Društvo

Vesna Vujić

Komemoracija Nebojši Glogovcu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Čitam. Čitam i plačem, ko za rođenim.


+ više

+ više

A nisam ga poznavala. Jesam u stvari, gledala sam i „Krčag“ i „Hadersfild“ i filmove… Nisam „Hamleta“ i žao mi.

Tog dana kad je umro, pomislila sam „bože, srušilo se pozorište“.

Kad je na televiziji „Ubistvo s predumišljajem“ svaki put odgledam ponovo. Nijednog trenutka nisam posumnjala u istinitost jedne lične drame koju su Branka Katić i Nebojša Glogovac ispričalu u tom filmu, kao svoju najdublju intimu. Gledam, i svaki put se potresem.
Ljubavna scena ispod Brankovog mosta u kojoj se Jela i Bogdan rastaju, kidaju srce i dušu, samo zato što čast nalaže da on ode u rat, „da puca na ‘Rvate“. „Znam da je sranje Jelo,“ kaže Bogdan i tog trenutka „ubija“ ženu koju voli i završava sa svojim životom pre nego što će zaista okončati na nekoj besmislenoj i neznanoj liniji fronta u Hrvatskoj.

Ova moja sećanja verovatno liče na hiljade drugih koji ovih dana tuguju za Glogovcem.

Pišem ovo zato što se nekako pogodilo da će Glogovac danas biti ispraćen u Aleju velikana, a da istovremeno predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlazi u zvaničnu posetu Hrvatskoj. A tamo, u centru Zagreba, prosvjednici, jer im dolazi „ratni huškač“ iz devedesetih. Sastaju se predsednici dve države i na televiziji se raspreda, analizira koji su sve intersi upleteni u tu posetu. Sve je nekako nekrofilno.

A u Beogradu, tuga. Prerano otišao Glogovac, kao i taj njegov nesrećni Bogdan. On mi je danas „kost u grlu“. Vraća mi se film, Jela je otišla u Australiju, u svet, više je nisu zanimali ni Beograd ni Zagreb. Jela i Bogdan su ubijeni devedesetih, u stvarnosti i na filmu.

Nebojša Glogovac je danas, u Beogradu, za mene jedino važan. Zato što je iza njega ostalo još mnogo života, mnogo ljudi sa njegovim likom koji će nas ponovo I ponovo posećivati sa nekog ekrana. I biće živ.

Danas sam zahvalna “Blicu” što neprekidno izveštava o ispraćaju Glumca i Čoveka koji odlazi u Aleju velikana.

U poslednje vreme, ta aleja na Novom groblju postala je veličanstveno mesto. Zvezde se grupisale, kao da svetlost hrli na to jedno mesto, kao da beži od živih.

Pročitala sam jučerašnji tvit Sergeja Trifunovića: „Mole se predstavnici vlasti da ne dolaze sutra na sahranu u 14:30 u Aleju Zaslužnih Građana. Ustaće Glogovac i jebati im mater. Znam čoveka.“

U rukama predsednika Srbije i Hrvatske liste imena nestalih u ratu, koji kao da se nikada neće završiti.

A ja bih da ćutim I da, bar danas, bude tišina, u Beogradu.

Posted in Društvo, Naslovna.