Gde pocinje Balkan?


Region

Zoran Čičak

Uporište organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu ostaje jako, kako u pogledu trgovine ljudima, narkoticima i oružjem tako i u pogledu rizika kriminalne infiltracije u političke i ekonomske sisteme


+ više

+ više

O tome gde Evropa prestaje, a Balkan počinje, nikada nije postojala saglasnost. Tako su, na primer, nemački protestanti vekovima bili ubeđeni da se ta granica nalazi u Minhenu: ova metafora je zapravo značila da „katoličko-austrijski šlamperaj“ počinje već u Bavarskoj da bi se na Balkanu samo razvio „u još groznije oblike“.

Austrijski kancelar početkom XIX veka, knez Meternih, jednom je rekao: „Balkan počinje na Renvegu“ (ulica u bečkom 3. okrugu). U romanu „Drakula“ Brem Stoker je granicu postavio na budimpeštanske mostove preko Dunava. Poznata je i slovenačka uzrečica: „Balkan počinje na hrvatskoj granici“. U putopisima pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha, koji je 1829. prešao iz Zemuna u Beograd, zabeleženo je i ovo: „Strašna granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam prešao samo nekoliko koraka.“

Za današnju Evropsku uniju, čijim ćemo se dokumentom „Kredibilna perspektiva proširenja i pojačani angažman EU sa Zapadnim Balkanom“ danas baviti, pojam „Zapadni Balkan“ je isto tako voluntaristički (ne)određen, kao što je to bio i u svim prethodnim primerima.

„Zapadni Balkan“ je zajednički naziv za četiri bivše jugoslovenske republike koje su sada – makar na papiru – nekakve države (Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju i Srbiju), jednu bivšu autonomnu pokrajinu (Kosovo) za koju se ne zna tačno šta je, i jednu bivšu komunističku državu (Albaniju) koja se ni u Varšavskom ugovoru nije baš najbolje snalazila, pa je čak i njega napustila, pre tačno pedeset godina, 1968.

Dokument koji je Evropska komisija objavila u utorak, 6. februara, razmotrićemo pokušavajući da problematizujemo njegova tri ključna aspekta:

1.Kakve promene ovaj dokument predviđa za zemlje na koje se odnosi?

2.Šta bi mogle da budu posledice tih promena po samu Evropsku uniju?

3.Kakav je njegov odnos prema nekim drugim dokumentima koji se isto bave Balkanom?

Pod dve pretpostavke (kasnije ćemo se vratiti na pitanje zašto, pod trenutnim okolnostima, ovu ogradu smatramo neophodnom) da su autori dokumenta bili iskreni, i da su mislili ozbiljno, ne možemo se oteti prvom utisku: konstatacije stanja, od kojih EU ovde polazi verovatno su najoštrije od svih dosadašnjih.

Počnimo, na primer, od ove (str. 3):

„Danas, zemlje pokazuju jasne elemente zarobljenih država, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlade i administracije, kao i jaku povezanost javnih i privatnih interesa. Sve ovo pothranjuje sentimente nejednakosti i nekažnjivosti.“

I, ako samo površno pogledamo nekoliko aktuelnih pravosudnih farsi u regionu: onu u slučaju Savamala u Beogradu, potom onu u suđenju Naseru Keljmendiju u Prištini, ili onu o navodnom državnom udaru u Podgorici, sasvim je jasno na koji tip „zarobljene države“ su autori dokumenta mislili. Na državu pod fantomkom.

Dakle, prvo pitanje koje bi neki nepristrasni posmatrač postavio autorima ovog dokumenta bilo bi: „Kako vi očekujete da zarobljene države oslobode oni koji su ih sami i zarobili?“

Na strani 4. Dokumenta se dalje kaže:

„Uporište organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu ostaje jako, kako u pogledu trgovine ljudima, narkoticima i oružjem tako i u pogledu rizika kriminalne infiltracije u političke i ekonomske sisteme.“

Ako pogledamo tok istrage američkog FBI u Tirani i sve više indicija koje se pojavljuju u slučaju ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici, jasno je i na koje „veze sa organizovanim kriminalom“ su autori mislili: tzv. „liderima regiona“ droga samo što iz ušiju još ne ispada…

I evo opet pitanja nepristrasnog posmatrača za autore dokumenta EU: „Šta mislite, koga se balkanski lideri više boje: vas ili svojih snabdevača sirovim opijumom iz Čečenije?“

Krenimo dalje – u odeljku o „pomirenju, dobrosusedskim odnosima i regionalnoj saradnji“ (str. 7) piše:

„Nema mesta u EU za zapaljivu retoriku a još manje za glorifikaciju ratnih zločinaca sa ma koje strane. Proces tranzicione pravde je nezavršen.“

I, ako opet samo površno pogledamo otpore uspostavljanju suda za ratne zločine OVK na Kosovu, opskurne spomenike i imena ulica i studentskih domova u oba entiteta u Bosni i Hercegovini, promocije knjiga pravnosnažno osuđenih ratnih zločinaca na tribinama SNS u Srbiji – opet je jasno na šta su, i na koga su, mislili autori dokumenta.

Ali, naš nepristrasni posmatrač bi opet morao da im postavi pitanje slično prethodnom: „Kako vi očekujete da se sa kulturom etničke i verske mržnje i zločina obračunaju oni koji su baš na toj kulturi napravili svoje karijere, kompanije, bogatstva i stranke? Kako da to učine ideološki, a ponekad i biološki, naslednici onih koji su zločine počinili?“

Već ova dva argumenta jasno pokazuju i ključnu slabost dokumenta, koja se može sažeti u onu narodnu poslovicu o kozi kojoj su dali da čuva kupus.

Evropska unija je, dakle, nesumnjivo radikalizovala svoju retoriku ali tek treba da vidimo šta ta radikalizacija zaista znači – običnu birokratsku frazu, kao što se toliko puta do sada događalo, ili spremnost da se reči proprate i delima, a to u ovom slučaju znači da se, u saradnji sa specijalizovanim agencijama i službama, uzroci problema na Balkanu trajno reše tamo gde su nastali – u političkim vrhovima.

Na ovom mestu prelazimo na drugi od tri diskursa u kojima ćemo posmatrati dokument EU o Zapadnom Balkanu: šta bi on mogao da označi za samu Uniju?

Hajde da na početku napravimo malu digresiju. Šta je za EU značilo paktiranje sa ukrajinskim neonacistima posle puča na Majdanu 2014? Ko je u tom perverznom braku pretrpeo veću štetu? Ukrajinski neonacisti se nisu „civilizovali“ – naprotiv, ako bi se okolnosti do kraja ponovile, verovatno bi ne trepnuvši krenuli stazama svojih predaka iz 1941. Ali se zato Evropa sve više „ukrajinizuje“, ekstremna desnica, često ne krijući fašističke simbole, propagira etničku i versku mržnju po zemljama tzv. „stare Evrope“ i uglađene briselske birokrate, koji su olako prepustili Kijev sada već sve teže brane i Berlin, Pariz i Beč.

Ako bismo primenili Okamovu oštricu, nema ozbiljnih razloga za očekivanje da će ista greška, ponovljena na drugom mestu, izazvati drugačije posledice.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: ako bi „države“ Zapadnog Balkana čak formalno ispunile sve uslove iz Dokumenta, a da se pri tome same dovoljno ne promene, da njihove socijalne i političke strukture ostanu kao što su danas, šta bi time Evropska unija dobila, 2025. ili bilo koje druge godine?

Najverovatnije, dobila bi još članica koje su, po većini markera koje je Umberto Eko pomenuo u svom eseju „Večni fašizam“ (1995), već toliko duboko u primitivnom populizmu da su na samoj granici fašizma. Dobila bi nove poljske i nove mađarske, nove retrogradne zakone, nove ubijene novinare, novu korupciju, nove kukaste krstove, nove teorije rasne čistoće, krvi i tla i teokratske fantazmagorije. Dobila bi sve ono čega se inače grozi kod sebe same, a na šta cinično zatvara oči u svom komšiluku.

Na ovo bi, verovatno, svi „lideri regiona“ u glas graknuli: pa šta, eto primili su Hrvatsku koja je ista takva, pa im ona ne smeta? Taj argument – koji inače oni često koriste – ima težinu kao i odbrana obijača kioska, koji policajcu kaže da upravo, u nekom drugom delu grada, neki drugi obijač obija neki drugi kiosk. Tačno je, Hrvatska nije daleko od Poljske i Mađarske, i svakako je mnogo bliže svakoj od zemalja Zapadnog Balkana nego što je, na primer, Holandiji, ali to samo po sebi nije opravdanje za nečinjenje.

Birači zemalja Evropske unije moraju ozbiljno da razmisle da li žele da svoju zajednicu (koja je, videli smo, već ovakva kakva je, daleko od savršenstva i puna sopstvenih problema) kontaminiraju prijemom još šest država koje bi bile kopije Ukrajine, Poljske, Mađarske ili Hrvatske. Ono što se u Evropi pojavilo kao incident, tako bi zapretilo da postane pravilo.

Zbog toga je od presudnog značaja dilema koju smo već pomenuli: hoće li EU radikalizaciju svoje retorike u Dokumentu materijalizovati u političku praksu, i time dovesti do radikalne promene političkih elita u zemljama Zapadnog Balkana, ili neće.

Jer, nastavak sa politikom „stabilokratije“ prema ovom delu Evrope neće ga civilizovati – naprotiv, „balkanizovaće“ Evropu još više.

I ovde dolazimo na treći, i poslednji, diskurs naše današnje analize? Šta ovaj dokument EU o Zapadnom Balkanu znači u širem geopolitičkom kontekstu?

Počekom novembra, na primer, pojavio se sličan dokument Atlantskog saveta SAD. Iako su, površinski, vrednosna opredeljenja ista ili slična, očigledno je da je američki dokument mnogo direktniji u odnosu na evropski. U njemu se direktno, i to više puta, pominje i tzv. „ruska pretnja“, sa brojnim primerima na kojima se ona ilustruje.

U dokumentu EU toga svega nema. Ocene su umivene, politički korektne, često toliko prepune banalnosti i opštih mesta da ih je teško i čitati. Samo čitalac dovoljno iskusan u razumevanju poruka smeštenih između redova u stanju je da shvati puno značenje pojedinih od njih.

Analitičari EU znaju vrlo dobro (a političari se, ipak, plaše da sve što oni znaju i objave) da se na Zapadnom Balkanu ne radi više samo o „ruskoj pretnji“ nego o kombinovanim dubinskim efektima zajedničke ruske, turske i kineske spoljne i ekonomske politike.

Ti efekti su razarajući po interese kako EU tako i svake od ovih zemalja: podstiču se njihovi međusobni sukobi, formiraju parapolitičke i paravojne organizacije zasnovane na verskom (pravoslavnom i islamskom) fundamentalizmu, olakšava netransparentni ulazak kapitala sumnjivog porekla, finansijskih organizacija duboko uključenih u prakse pranja novca i industrija zasnovanih na prljavim tehnologijama, koje ne poštuju ni ekološke standarde ni minimalna pravila zaštite na radu.

Drugim rečima, one iste kolonijalne prakse koje je „stara Evropa“ u XIX veku, izvozila u Afriku i Aziju, u XXI veku Rusija, Turska i Kina izvoze u Evropu. A taj transfer je počeo na jugoistočnoj kapiji Evrope, na Balkanu.

Na više mesta u dokumentu autori traže od zemalja Zapadnog Balkana da prestanu da sede na dve stolice. Međutim, problem je kompleksniji od ove dileme formulisane u prostom binarnom modu: na onoj drugoj strani, naime, ima više stolica. Kako se može zaključiti iz niza operativnih saznanja u poslednjih godinu dana, Turska i Kina su trenutno u Evropi percipirane kao faktori sistemskog rizika veći i od Rusije same.

Mi često, sa većom ili manjom dozom prikrivene frustracije, volimo da govorimo kako je „Balkan deo Evrope“, ne samo geografski nego i istorijski. Srbi u svom „Kosovskom mitu“ već vekovima čuvaju uverenje kako je bitka odložila tursko napredovanje ka centru Evrope i kako je srpska žrtva spasila Beč i ko zna koje prestonice iza njega.

Hrvati suštinski ponavljaju tu istu tezu, nazivajući svoje zemlje ponosno „predziđem hrišćanstva“ (Antemurale Christianitatis) – pri čemu se za tu titulu, takođe već vekovima, nadmeću i sa Poljacima na severu i sa Maltežanima na jugu.

Međutim, percepcije prihvaćene zapadno od Soče i severno od Alpa prilično se razlikuju od naših sopstvenih. Balkan je, još mnogo pre Ratova za jugoslovensko nasleđe, tamo viđen kao granično područje između Okcidenta i Orijenta, kao neka vrsta „međuzemlje“ za koju se zapravo ne zna da li je još u Evropi ili je možda već u Aziji, kao idealna scenografija za vampire, vukodlake, inceste i oceubice…

Isuviše blizu i sličan a da bi bio smatran kolonijom koju je moguće potpuno i zauvek napustiti, kao Indiju ili Alžir, a opet isuviše daleko i različit da bi bio tretiran kao ravnopravan, Balkan je danas za Evropu ono što je unutrašnjost Afrike bila za Britaniju pre dva veka: područje kao stvoreno za različite evropske avanturiste. Za diplomate koje su nešto pogrešile pa treba negde da odsluže kaznu; novinare koji nedostatak činjenica nadoknađuju bogatstvom svoje mašte; špijune druge ili treće klase koji se iznenada zaljubljuju u sredovečne savetnice ministara i premijera; biznismene koji se iz tamnoplavih i sivih odela londonskog Sitija namerno presvlače u ljubičasta, da ne bi odudarali od svojih domaćina sa kojima će dogovarati poslove.

Paradigma koju smo pokušali da opišemo najbolje se ponovo videla prošlog leta, na primeru iz migrantske krize. Da je devojčica iz Avganistana poginula na železničkoj pruzi negde kod Salcburga, stanici koja spaja Beč i Minhen, ta slika bi bila na svim evropskim televizijama, danima. Ali, pošto devojčica iz Avganistana nije poginula kod Salcburga nego kod Šida, na stanici koja spaja Beograd i Zagreb, slika o tome nije bila ni na jednoj evropskoj televiziji. Valjda se podrazumeva da na železničkim postajama na Balkanu treba da ginu devojčice iz zemalja koje su još istočnije od Balkana, kako bi evropske železničke stanice ostale zaštićene od takvog uznemiravanja.

I ova metafora nas dovodi do poslednje dileme kada se radi o dokumentu o proširenju EU – koji i sam na dva mesta navodi, kao „evropski interes“ u pridruženju balkanskih država, saradnju u prevladavanju migrantskih kriza. Onih prošlih i onih budućih.

Dakle, ako je Balkan svojevrsni evropski „sabirni centar“, prostor na kojem migrante iz Azije i Afrike treba zaustaviti, ili prostor na koji ih treba vratiti, da li je onda baš od presudnog značaja da zemlje tog „sabirnog centra“ budu baš demokratske?

Naime, ako je namena Balkana da bude pogranično utvrđenje Evrope na jugoistoku, ako je sudbina ovog područja da bude poluvojni kamp, onda zemljama takvog područja kao vođe nisu potrebni renesansni humanisti nego vojni komandanti.

Zaključujući ovaj komentar, ne možemo da se otmemo, već po treći put, izrečenom utisku da prave namere evropskih političara u odnosu na Balkan može da odredi samo njihov praxis, a ne logos.

U ovom dokumentu, još uvek, ta praksa nije određena na nedvosmislen način. Ako Evropa zaista namerava da područje Zapadnog Balkana integriše potpuno i nepovratno u svoje vrednosne, ekonomske, kulturne, saobraćajne, energetske i sve druge sisteme, ona će uložiti i neophodan napor da prethodno trajno reformiše i balkanska društva, da u tim društvima ponovo izgradi obrise moderne države, devastirane nacional-populističkim talasom, da nepovratno promeni karakter političkih elita, i time ovaj prostor zaštiti od daljih uticaja Rusije, Kine, i posebno Turske – zemlje koja je danas bez sumnje najveći faktor rizika za čitav evropski kontinent.

Sve to Evropa, naravno, sama ne može da učini, ali tek ova društva, sama, siromašna i beznadežno podeljena, to ne mogu da učine.

Sa druge strane, ako je horizont Evrope uži a njeni ciljevi niži, ako je potrebno samo ispuniti ostatak mandata jedne prilično promašene evropske političke garniture, nevoljno pokazati američkoj diplomatiji kako se, eto, ipak ponešto radi, imati temu za nove samite i konferencije za štampu i naći institucionalni okvir za nove činovnike poslate u region – ako se ambicije ovog dokumenta završavaju na tome – onda se, opet, ništa neće promeniti.

Potrošiće se još milijarda ili dve, još godina ili dve, evropski posetioci će se slikati sa liderima iz regiona za koje i sami znaju da su već duboko pod američkim istragama, a kredibilitet Evropske unije će na Balkanu neizbežno i dalje opadati.

Mlađi i obrazovaniji delovi balkanskih društava će je iskreno mrzeti zbog neiskrenosti a istovremeno pokušavati da se u nju odsele, stariji i konzervativniji će joj se podsmevati i ostajati zarobljeni u svom tabloidnom svetu pseudoistorijskih besmislica i fantazmagoričnih sanjarenja, u najboljem od svetova koje znaju. Pošto nijedan drugi nisu stigli da upoznaju.

Posted in Naslovna, Politika, Region.