Razgovori sa Simonom, čuvarom tajni


Blog

Zoran Čičak

Prve nedelje septembra zauvek nas je napustio Simon, čuvar tajni. Poslednji put smo se videli sredinom maja, za svoju bolest je saznao negde u junu, u julu sam shvatio da se više nikada nećemo videti.


+ više

+ više

Nije želeo da ga ljudi vide bolesnog.

Krajem avgusta, kada je saznao da nije ostalo dovoljno vremena da bi operacija uklonila sve metastaze, rekao je zajedničkom poznaniku:

„Kaži Zoranu da sad u nekom svom tekstu slobodno može i da objavi moje ime. Za koji dan će ionako biti svejedno.“

Bio je to Simonov način da se oprostimo. Ali, stari Rimljani su imali izreku: nomina sunt odiosa.

Uostalom, svi oni koji su Simona poznavali i radili sa njim dobro znaju i njegovo ime. Onim drugim opet, to ime ionako ništa ne bi ni značilo: jedno sasvim obično srpsko ime i prezime, koje nikada nigde nije objavljeno, ne prolazi ni kroz kakav Gugl, podjednako bi moglo da bude i pravo i izmišljeno.

Za razliku od mnogih njegovih kolega koje su prethodnih decenija trčale po opskurnim televizijama, davale intervjue, slikali se i kada treba i kada ne treba, Simon je bio profesionalac:

„Najuspešniji smo onda kada ne postojimo.“

Za dvanaest godina koliko smo se poznavali Simon i ja smo se videli preko sto puta. Imao sam jedinstvenu priliku da pratim sazrevanje možda najboljeg srpskog obaveštajca novije generacije, da posmatram kako je vremenom izoštravao svoj način razmišljanja, izgrađivao svoj prirodni talenat da odvoji bitno od nebitnog, sa sve manje grešaka uočavao zrnca istine u morima neistina, kako je učio da pravi analitičke procene koje su postajale sve složenije, na sve duži rok, i sve tačnije.

Za neke od stvari kojima se bavio, Simon je vremenom postao i priznat stručnjak u međunarodnim razmerama. Proputovao je – po mojoj računici – preko trideset zemalja, razgovarao sa ljudima koji su bili čuvari većih tajni od njegovih, pričao sa njima bez predrasuda i ravnopravno.

Svaki put kad bi se Simon vratio sa nekog od tih putovanja imao bih isti neodređeni osećaj ponosa. On je znao njihove jezike i običaje, čitao njihove knjige, proučavao njihove psihološke profile, ovladao njihovim taktikama i tehnikama. Poznavao ih je bolje nego što su oni, ikada, poznavali nas, a ponekad i bolje nego što su poznavali i sebe same.

Simon je – što u poslu kojim se bavio, inače, nije česta osobina – imao i jedan osoben smisao za humor. Taj humor jeste ponekad bio na granici cinizma, ali nikada uvredljiv, a često i na svoj sopstveni račun. Sećam se da sam ga jednom, odavno, uoči nekih od brojnih izbora u poslednjoj deceniji, pitao za koga misli da glasa. Odgovor mi je ostao u pamćenju:

„Ti bar znaš da ja o svim političarima znam baš sve. Kako bih onda uopšte mogao za bilo koga od njih da glasam? Glasači vole striptiz, obaveštajci su ginekolozi.“

Za svojih četvrt veka koliko je radio Simon je promenio čak pet režima. Svaki od tih režima je poznavao bolje nego on sebe samog. Nijednom od njih nije bio posebno blizak i od svakog je bio na podjednakoj distanci.

Bio je potpuno svestan, naravno, da tako nikada neće postati šef. Ali je tačno znao i cenu koju bi morao da plati ako bi prihvatio brojne ponude da šef postane: da prestane da bude profesionalac. Tu cenu, od početka do kraja, nije bio spreman da plati. Zato ga nijedan političar nije preterano voleo, svi su ga poštovali, a mnogi su ga se i pribojavali – oni su znali zašto.

Svoje kolege je poštovao, tačno onoliko koliko je svako od njih to poštovanje zasluživao. Neke od njih je saslušavao, da bi mu oni potom postajali pretpostavljeni, drugi su mu bili pretpostavljeni da bi ih posle saslušavao.

Nismo se uvek slagali. Simon mi je ponekad prigovarao da sam isuviše veliki egzibicionista, često tvrdoglav, preterano osvetoljubiv. Ja bih njemu znao da kažem kako kovčeg sa tajnama ne vredi onome ko ne zna, ne sme ili neće da upotrebi njegov ključ. Bili smo obojica pomalo u pravu, to smo znali, i sa tim saznanjem smo živeli.

Činjenica da smo mogli unapred da predvidimo procese, identifikujemo njihove nosioce i sagledamo dimenzije negativne utopije koja je nastajala, bila je sama po sebi opterećujuća. Na toj sposobnosti predviđanja mnogi bi nam pozavideli, ali bismo Simon i ja znali koliko je to saznanje zapravo bilo teško. I borili smo se sa njim, onako kako smo znali i umeli.

Često smo to radili i malim ritualima. Tako smo za Novu godinu imali običaj da razmenimo knjigu kao poklon. Izbor knjige, njen naslov i sadržaj, i napisana posveta uvek bi sadržali skrivenu poruku koju bi onda svako od nas dvojice, u svom poklonu, dešifrovao. I tako, dvanaest puta do sada.

Pre otprilike dve godine, na blogu sam objavio tekst – dvanaest crtica iz naših razgovora – koji sam nazvao „Razgovori sa Simonom, čuvarem tajni“. Ne mnogo potom, došli smo zajedno i do ideje o seriji tekstova „Priče iz Sklavonije“, u kojima sam mu dodelio jednu od glavnih uloga. Tako je Simon postao i Sergej Simonis, književni lik: najpre se malo snebivao, a potom mu se i dopalo.

Kako su ti moji tekstovi sa vremenom postajali sve kontroverzniji, tako je i Simon sve češće bio u prilici da u stvarnom životu vodi zvanične istrage o njihovoj sadržini, i u tom sklopu i potragu za svojim sopstvenim književnim sobom. To ga je neizmerno zabavljalo. Krajem prošle, 2016. godine, kroz smeh mi je rekao:

„Ako mi ikada ova igra dosadi, zamoliću te da me ubiješ.“

Da li smo se previše igrali Boga?

Simon, čuvar tajni, otišao je pre svoje pedesete godine. U stanu koji je konačno dobio nije stigao da proživi ni nekoliko godina. Iza sebe nije ostavio novac, a često je bio blizu vrlo velikog novca. Nije prevario svoju ženu, a često je bio blizu vrlo lepih žena. Otkrio je mnoge tuđe tajne a nije odao nijednu svoju.

Simon bi mi vrlo retko dao neki praktičan savet. Još ređe bi u našim razgovorima koristio imperativni glagolski oblik. I jedno i drugo smatrao je, nekako, nepristojnim. Među retkim izuzecima od toga pravila u pamćenje mi se urezala njegova poslednja rečenica, one majske večeri kada smo se pozdravili – zauvek, a da tada to nismo znali – u malom restoranu na Autokomandi:

„Nemoj da odustaneš od ovoga što sada radiš. Nikada, ni po koju cenu, nemoj da odustaneš.“

Posted in Blog, Društvo, Hronika, Naslovna.
      • Milan Aranđelović


        Politika

        Milan Aranđelović

        Možda mi je besumučno čitanje krimića pomutilo pogled na realnost, ali ne verujem da će ubica Olivera Ivanovića biti pronađen ispred neke crkve.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Nebojša Vučinić


        Blog

        Nebojša Vučinić

        Crnogorska princeza, italijanska kraljica. Jelena Petrović Njegoš Jelena Savojska. Ovo je priča o ženi čiji su posmrtni ostaci krajem godine u tajnosti preneti u Italiju, iz Monpeljea


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Milan Aranđelović


        Muzika/Film/TV

        Milan Aranđelović

        Da se odmah na početku razumemo, od onih sam koje kada ih pitaju šta slušaju odgovore kako slušaju Balaševića.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Svet

        Dragana Đermanović

        Podelila bih sa vama neke zanimljive informacije o ovoj fascinantnoj zemlji, i ohrabrila vas da ozbiljnije razmišljate o njoj.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Danica Ilić


        Društvo

        Danica Ilić

        Zorana Mihajlović da se ugleda na svoje koleginice na Islandu koje su izboksovale zakon po kojem žene i muškarci moraju da budu jednako plaćeni.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Nebojša Vučinić


        Svet

        Nebojša Vučinić

        Ne znam da li su sve okolnosti onakve kako opisuje samo jedna strana, ali… ako je ovo tačno, prilično liči na postupke prema precima onih koji sad ovo primenjuju


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Nebojša Vučinić


        Politika

        Nebojša Vučinić

        Šta je sve Krik otkrio prethodne godine?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Dušan Nedeljković

        Moj stav


        Dušan Nedeljković

        Svi ste mi nekako neraspoloženi. Uvek i stalno. Čini mi se da sa ekspanzijom društvenih mreža nikada više nismo komunicirali.


        + više
        Continue reading →
      • Nebojša Vučinić


        Blog

        Nebojša Vučinić

        Taman da se sutra ujutru na sav ovaj haos i beznađe stavi tačka, i da sve krene iz početka, šta mislite – koliko će biti potrebno ovom društvu da ozdravi?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Milan Aranđelović


        Knjiga

        Milan Aranđelović

        „Odsev“ je novi roman srpskog književnika Dušana Nedeljkovića.


        + više

        + više
        Continue reading →