Jugoistočno od evropskog raja: novi predlozi Atlantskog saveta za Balkan


Region

Zoran Čičak

Krajem novembra Atlantski savet u SAD – „incijativa za buduću Evropu“, kako ova institucija voli da napiše na svojim publikacijama – objavio je predlog nove strategije SAD za region Balkana.


+ više

+ više

Ovaj dokument pojavio se samo dan uoči ambiciozno zamišljene konferencije na koju je Atlantski savet doveo sve ministre spoljnih poslova zemalja Zapadnog Balkana, zajedno sa nekoliko visokih američkih i NATO zvaničnika. Među njima se nalazio i, u poslednje vreme, prilično kontroverzni funkcioner Stejt Departmenta, Brajan Hojt Ji. Na sam dan konferencije, Al Džaziri je potvrđena vest o kojoj se u dobro obaveštenim krugovima priča još od početka leta – da će Brajan Hojt Ji biti novi američki ambasador u Makedoniji.

Samo gostovanje u Vašingtonu pokazalo je i vidljive razlike koje američka diplomatija ima u odnosu na pojedine zemlje Zapadnog Balkana. Tako je, na primer, makedonskog ministra spoljnih poslova Nikolu Dimitrova primio državni sekretar Reks Tilerson, dok je srpski, Ivica Dačić, morao da se zadovolji sa savetnikom za nacionalnu bezbednost predsednika Trampa, Mek Mastersom.

Kako saznajemo iz novina, na tom sastanku je Ivicu najviše impresionirala činjenica da je „desna ruka“ Mek Mastersa izvesni Albanac. Verovatno bi Ivica bio manje iznenađen da je kod Mek Mastersa video Marsovca, ali, šta je tu je. Površnost srpskih političara i njihova lenjost da uoči važnih sastanaka provere i ono što se već i na Internetu lako može naći, postala je poslovična.

Vratimo se, međutim, na dokument Atlantskog saveta koji vam danas predlažemo na čitanje. Neke novine su objavile neke njegove delove, i to različite. Američka ambasada u Beogradu je, u par tvitova, dala prilično dvosmislene komentare, iz kojih su opet, neke druge novine olako zaključile kako se „ogradila“ od ovog izveštaja. Aleksandar Vučić je, opet, pohvalio neke predloge koji su mu se navodno dopali, praveći se po svom običaju kako oni drugi, koji mu se nisu dopali, i ne postoje.

Najpre ćemo se pozabaviti autorima ovog dokumenta, a potom ćemo ukratko pomenuti ključne predloge.

Od trojice autora izveštaja, Damira Marušića, Sare Bedenbo i Dejmona Vilsona, naviše pažnje privlači upravo ovaj poslednji: šef privatnog kabineta generalnog sekretara NATO, Džordža Robertsona (2001-2004) i šef operacija američke ambasade u Bagdadu (2006-2007), Dejmon Vilson je radio u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD (2007-2009) kao specijalni pomoćnik predsednika, da bi od 2009. bio zaposlen u Atlantskom savetu, gde je od 2011. izvršni potpredsednik.

Radi se, dakle, o pripadniku samog jezgra američke „duboke države“ – o tome, uostalom, dovoljno govori i činjenica da je, iako uvek na činovničkim funkcijama, dobio visoka odlikovanja predsednika Estonije, Mađarske, Latvije, Poljske i Gruzije. Naime, ovaj na prvi pogled sitan detalj otkriva nam kvalitet ličnog odnosa koji je Dejmon Vilson uspostavio sa šefovima nekoliko država.

Srpski političari se, inače, oduvek naivno nadaju kako će svi problemi u našim odnosima sa SAD biti rešeni čarobnim štapićem, kada baš oni konačno „objasne“ nekom američkom predsedniku, potpredsedniku ili državnom sekretaru šta je pravda i istina a šta je nepravda i propaganda.

Zablude o tome kako zaista funkcioniše američka politika – i potcenjivanje ljudi kao što su Dejmon Vilson ili Brajan Hojt Ji – dosta su dosad koštale mnoge srpske lidere. Slobodan Milošević i Zoran Đinđić platili su najvišu cenu, Vojislav Koštunica i Boris Tadić manju, ali svi oni su, u osnovi, platili cenu iste zablude. Tu istu njihovu zabludu danas deli i Aleksandar Vučić. Koju cenu te zablude će on, na kraju, platiti ostaje da vidimo, ali to je izvan naše današnje teme.

Izveštaj Atlantskog saveta precizno identifikuje (strana 7), dva ključna problema Balkana, bar u američkoj optici: Kosovo i uticaj Rusije.

Oba ta problema prelamaju se preko Srbije. Kada se radi o rešavanju prvog, autori i dalje očekuju da će Aleksandar Vučić konačno ispuniti ono što je obećao, kako se u izveštaju navodi „i javno i privatno“.

U tom smislu, izveštaj Atlantskog saveta nepogrešivo prepoznaje da se kooperativnost Srbije u rešavanju kosovskog pitanja ne može obezbediti od strane demokratskog nego, naprotiv, nedemokratskog režima:

„Nakon što je uspešno neutralisao domaću opoziciju i sa sve jačom kontrolom državnih medija koja obezbeđuje njegov ostanak na vlasti, neki posmatrači smatraju da ovog puta misli ozbiljno.“

To, međutim, znamo i bez Vilsonovog izveštaja i ta direktna korelacija između nedemokratskog kapaciteta Srbije i ucenjivačkog kapaciteta Amerike takođe je odavno poznata.

Zanimljivija je, međutim, ocena u izveštaju (zasnovana na rezultatima istraživanja u koje je autorski tim imao uvid) da je samo 10% građana Srbije spremno da ide u rat radi odbrane srpskih interesa na Kosovu, a da je samo 8% spremno da na referendumu podrži priznavanje nezavisnosti pokrajine.

Dakle, 82% građana Srbije nije spremno da preuzme odgovornost ni za jedno ni za drugo. Oni bi, očigledno, najviše voleli da jednostavno zaborave na pitanje čiji im nijedan od mogućih odgovora nije prijatan. Već sama ta činjenica dovoljno govori o vakuumu moći visokog stepena, u kojem se krupne političke odluke mogu donositi arbitrarno, bez ikakvog osećaja odgovornosti prema javnom mnenju.

Jer, javno mnenje zapravo i ne postoji. Između dve obale na kojima se nalaze usamljeni brodolomnici dve propale ideje (nacije i Evrope), na splavu koji luta šiban vetrovima bizarnih naslovnih strana tabloida, nalazi se 82% nesrećnika koji bi, za malo hleba i igara, prodali i naciju i Evropu.

Vilsonov tim je ovu činjenicu precizno prepoznao i izvukao logičan zaključak: jednom kada je ovaj vakuum moći stvoren, moramo ga maksimalno iskoristiti za američke ciljeve.

Drugi ključni problem Balkana – ruski uticaj – izveštaj Atlantskog saveta precizno analizira, na nizu tačaka: pokušaju državnog udara u Crnoj Gori, izazivanju nasilja u Makedoniji, podršci Dodikovom separatizmu u Republici Srpskoj, i izazivanju srpsko-albanskih konflikata na Kosovu.

Zanimljivo je, međutim, objašnjenje koje izveštaj daje za ambivalentan odnos Aleksandra Vučića prema ruskim pokušajima da se ruski uticaj na Balkanu ojača:

„On vidi Ruse manje kao partnere koji u njegovu zemlju mogu doneti prosperitet a više kao instrument kojim može podići svoju ličnu cenu u odnosima sa Zapadom, tako što će se pokazati kao težak plen da se dobije…“

Ovo je i dosad bila standardna matrica američke spoljne politike prema Balkanu: Vučićevo opredeljenje za Evropu je strateško, a za Rusiju je taktičko. Prvo je cilj, drugo je sredstvo.

Verovatno je, na toj tački, i prvo suštinsko razlikovanje između, na primer, Vilsona i Hojt Jia, upravo oko validnosti ove matrice. Zašto, na primer, ne bi bilo obrnuto? Zašto Evropa ne bi bila taktičko opredeljenje – način da se dobije više para, međunarodnih poseta i pohvala – a Rusija strateško, put kojim se zaista ide?

Ako se sudi po modelu društva koje se u Srbiji sistematski uspostavlja od 2012. godine – uništavanje institucija demokratske države, podsticanje ksenofobije, medijski linčevi neistomišljenika, zloupotrebe tajne službe u političke svrhe, relativizacija ratnih zločina – sve je to mnogo bliže Putinovom modelu vladanja nego evropskom.

Izveštaj Atlantskog saveta, međutim, navodi i drugo moguće objašnjenje za Vučićev flert sa Rusijom: ono je postavljeno kao sekundarno u odnosu na prethodno, mada po našem utisku, autori izveštaja ne isključuju da su, u nekom odnosu, i jedno i drugo u nekoj meri i istovremeno prisutni. Radi se o kalkulaciji za slučaj da „evropski projekat“ konačno propadne:

„On (Vučić – prim. ZČ) takođe vidi svoj dugoročni odnos sa Rusijom kao obezbeđenje u slučaju da evropski projekat katastrofalno propadne. Ako se to dogodi, Srbija će ipak ostati sa jednom velikom silom iza sebe, nasuprot svim ostalim zemljama regiona koje su stavile svoju budućnost na ono što je potencijalno neostvariv, nedostižan san, slepa ulica.“

Šta nam govore citirane rečenice iz izveštaja Atlantskog saveta? Najmanje tri stvari. Najpre, da njegovi autori ne veruju Aleksandru Vučiću. Drugo, da u geopolitičkom kontekstu oni ne samo da preziru vrednosti za koje se javno zalažu, nego im više nije preterano ni stalo da svoje čitaoce ubede u suprotno. I treće, da se – više nego ikada ranije – i sami pitaju kolika je održivost „evropskog projekta“. Doduše, evroskepticizam oni ovde opisuju kao Vučićevu dilemu, ali svakom malo iskusnijem čitaocu ovog teksta jasno je da je to, zapravo više njihova dilema.

Konačno, koje konkretne predloge sadrži izveštaj Atlantskog saveta? Ima ih samo četiri i u tom smislu sam dokument deluje racionalnije od mnogih sličnih sa deset ili petnaest predloga (po pravilu, veći broj predloga znači i manje ozbiljnosti u njihovom formulisanju i manje stvarnog očekivanja da će ijedan od njih ikada biti primenjen).

Prvo, to je uspostavljanje „stalnog vojnog prisustva“ SAD na Balkanu, čime bi se istovremeno dala i podrška lojalnim klijentelističkim režimima u regionu, ali i poslala poruka ozbiljnosti u odnosima sa Rusijom. Kao lokaciju za ovo “stalno vojno prisustvo” izveštaj pominje Kamp Bondstil na Kosovu, dok su pojedini tabloidi pod ruskim uticajem u Beogradu pomenuli Distrikt Brčko u Bosni i Hercegovini.

Drugo, to je politika tzv. „istorijskog približavanja“ Srbiji, odnosno novog tretmana Beograda kao „bliskog partnera i saveznika“. Ovaj predlog je, međutim, uslovljen jasnim distanciranjem Srbije od Rusije. Izveštaj priznaje da taj uslov „za Beograd nije trivijalan“ ali jasno konstatuje kako to nije nešto na čemu bi „SAD i EU smele da prihvate kompromis“.

Treće, to je „povratak reputacije SAD kao poštenog brokera“. U ovom kontekstu, izveštaj govori o „brokeru“, dakle o posredniku, u dva značenja: unutrašnjem i spoljnom.

U unutrašnjem, kada se radi o političkim tenzijama u samim balkanskim društvima:

„Slepa potraga za stabilnošću po cenu progresa u demokratskom razvoju virtuelno garantuje opstanak istih patologija koje su već zatrovale region.“

Ovo je, dosad, najdirektnija kritika politike tzv. „stabilokratije“ koju je poslednjih godina sprovodila EU pod vođstvom Merkelove, i najoštrije razlikovanje između američkog i evropskog pristupa: EU je smatrala da je šargarepa dovoljna da privuče lojalnost koruptivnih balkanskih lidera, SAD nisu spremne da se odreknu ni štapa.

Nedavna promena vlasti u Makedoniji, i pad režima Gruevskog, pokazuju da je zec pojeo evropsku šargarepu i da nikako nije mogao da ode iz bašte bez američkog štapa. Izveštaj upravo i navodi makedonski primer kao obrazac koji treba slediti.

Ali, izveštaj pominje i ulogu „brokera“ u spoljnom značenju: kao posrednika u rešavanju otvorenih pitanja između pojedinih balkanskih zemalja. Kao jedan primer takvog posredništva izveštaj navodi pregovore između Makedonije i Grčke oko imena, za koje dobro obavešteni izvori očekuju da će se uspešno okončati već u proleće 2018. godine, i to upravo zahvaljujući američkom posredovanju.

Četvrto, oslonac na „preduzetnike i omladinu u regionu“. Na prvo čitanje, ovo zaista zvuči kao često ponavljana floskula: od pada Berlinskog zida, razne evropske i američke administracije pominjale su „preduzetnike i mlade“ kao onu arhimedovsku tačku oslonca koja može da pokrene svet.

U praksi, međutim, zapadni uticaj u ovom delom sveta u poslednjih četvrt veka više se održavao spojem tajnih službi i organizovanog kriminala nego preduzetnika i mladih.

Međutim, na drugo čitanje, ako se pogledaju identične socijalne strukture na koje se oslanja vlast Dodika i Izetbegovića, Vučića i Tačija, Đukanovića i Kolinde – amalgam lumpenproletarijata, kriminala i birokratije – ovaj četvrti predlog potencijalno može da fermentira revoluciju. Jer, preduzetnici i mladi“ su upravo oni isti društveni slojevi koji su dali ključan doprinos pobedi Zaeva u Makedoniji: ovde su Vilson i Hojt Ji u potpunom saglasju.

Konačno, koji bi od navedena četiri predloga – zaista primenjen od strane američke administracije – objektivno odgovarao sadašnjem režimu u Srbiji? Po našem mišljenju, nijedan.

Prvi bi bolno podsetio srpsko biračko telo na njegovu samoprihvaćenu ulogu američkog kvislinga.

Drugi bi ga doveo u konflikt sa svim resursima ruske meke moći i izložio raznim oblicima hibridnih pretnji iz Moskve.

Treći bi ga doveo u poziciju u kojoj bi morao da se liše ključnog unutrašnjeg saveznika: kleptokratskih struktura.

Četvrti bi stvorio novi socijalni reljef u kojem bi njegov položaj postao neodrživ.

U površnoj srpskoj javnosti koja ne čita ništa više od naslova, jedna rečenica – ona o „istorijskom približavanju sa Srbijom“ – možda je mogla da bude kratkoročno iskorišćena u propagandne svrhe. Sve ostale su, zato, pažljivo prećutane.

Posted in Naslovna, Politika, Region, Svet.
      • Suzana Trninić


        Mediji

        Suzana Trninić

        Novinarima Slobodne Evrope I Glasa Amerike zabranjen ulazak u parlament. Zakonom prokazani kao “strani agenti”.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        Debata o neutralnosti interneta ovih dana je dostigla svoj vrhunac u SAD. Kakva je situacija u Srbiji i Evropi?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Nebojša Vučinić


        Blog

        Nebojša Vučinić

        Odavno se nisam bavio politikom u Srbiji. Danas sam objavio blogpost, u stvari jednu vrstu uputstva how to, step-by-step, kako po mom mišljenju neke stvari valja uraditi i kako se treba ponašati.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Tamara Spaić


        Kultura

        Tamara Spaić

        Neko mora da izadje na binu i kaže glasno. Ali ja ne znam šta da im kažem. Smisliš ili ne izadješ na binu, to je tvoja odluka.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Dušan Nedeljković


        Politika

        Dušan Nedeljković

        Zaprepašćen sam koliko je dece nevoljeno rođeno u Srbiji. Odnosi se na 18+


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Nikola Jovanović


        Politika

        Nikola Jovanović

        Ne znam šta je gore – to što se niko nije uzbudio povodom informacije da je gradonačelnik Valjeva vršio pritisak na tamošnjeg tužioca ili što iz Državnog veća tužilaca poručuju da za to nema sankcija.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Zoran Čičak


        Blog

        Zoran Čičak

        Bila je to jedna sasvim lepa zemlja i istovremeno pristojna i nadasve ozbiljna država. U mnogo čemu, to je bila država ispred svog vremena.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Suzana Trninić


        Mediji

        Suzana Trninić

        “I gledam, baš jedva čekam da vidim šta će i kako će da postupe tužioci i svi ostali. Baš da vidim ko će da budu batinaši“. Aleksandar Vučić.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Milan Aranđelović

        Moj stav


        Milan Aranđelović

        Povodom sto godina od Ruske revolucije u novom broju Politikinog Zabavnika ponovo je objavljen novinski članak koji je, kao dopisnik Politike iz Sovjetske Rusije, napisao Stanislav Vinaver.


        + više
        Continue reading →
      • Milan Marković


        Video

        Milan Marković

        Da li ste nekad čuli narodnu izreku ili poslovicu čije značenje niste znali?


        + više

        + više
        Continue reading →