Leonard Cohen – Leaving the Table


Muzika/Film/TV

Srđan Ćešić

Uputstvo za život sa porazom


+ više

+ više

Godinu dana bez Leonarda Cohena

U danima u kojima je svaki razuman čovek na planeti zapanjeno gledao ishod američkih izbora, koji su na gomilu stvari koje ne umemo da procesuiramo dodali još jednu, smrt Leonarda Cohena izgleda ne samo kao gubitak koji će za sobom ostaviti ogromnu prazninu koju niko neće umeti da popuni, nego i kao njegova poslednja poetska alegorija, na koju ćemo se naslanjati pokušavajući da razumemo sebe i okolnosti u kojima nam se zadesio život. U 2016. godini svet je sa sebe otresao previše ljudi koji su formirali njegovo lepše lice, među njima Umberta Eka, Dejvida Bouvija, Princa, i na kraju, Koena.

Jedan prijatelj je rekao da nam je sada ostao još samo Dilan. Meni Nobelova nagrada Dilanu nikad nije bila sporna. U stvari, čini mi se da je komitet sedih glava profesora koji je nije dodelio Borhesu, konačno našao način da opravda svoju važnost u svetu malobrojnih ljudi kojima je važna književnost i mase koja voli nagrade. Niko razuman nema lenjir kojim bi izmerio da li je Dilan veći od Koena, ili je obrnuto. Ja samo znam da je Koen svako slovo koje je ugradio u Halleluyah turpijao pet godina a da su Dilanu pesme stajale u prstima 12 minuta pre nego što se odlučio da ih stavi na papir. Ne samo zbog empatije nekog ko se i sam mnogo muči sa slovima, mislim da je Dilan svakako najveći pesnik našeg sveta ali da je Koen uvek jednom nogom stajao u svetu o kojem ništa ne znamo.

Svakako, svaka od ovih smrti nagoveštavala nam je kraj epohe koju smo poznavali i koja nas je formirala. Turobnoj slici sveta čija ekonomija i bezbednost sve slabije funkcionišu, granice se podebljavaju zidovima i žicama, niz malih ratova je sve bliži da dobije zbirno ime jednog novog, velikog rata, sveta po kojem milioni ljudi tumaraju tražeći mesto gde će moći da žive ili bar gde neće biti ubijeni, toj turobnoj slici, Koenova smrt dodala još nekoliko nijansi crne.

Počeo sam da ga slušam kad sam imao dvadeset. U međuvremenu sam stigao tri puta da ga gledam na koncertima. Svaki put su iste pesme u meni različito rezonovale, čuo sam druge stihove i pitao sam se gde su mi ranije bile uši da razumem mudrost koju je ‘harddrinking budhist‘ nesebično podelio sa nama. I danas, skoro 30 godina kasnije, njegova poezija mi se uvek iznova otkriva novim lejerima, značenjima do kojih nisam umeo da dobacim dok se nisam sreo sa sopstvenim porazima i gubicima, dok se sam nisam bezbroj puta sudario sa svetom koji se ispoljavao zlom politikom i nasiljem, glupim odgovorima i pogrešnim pitanjima, dok nisam lično overio svaki stih iz Everybody Knows, dok nisam proživeo sve strahove iz The Future, dok nisam sam proverio da je svako razočarenje iz Anthem samo pukotina kroz koju nam u život uđe nova, stidljiva, nada. Koen je postao moje sopstveno ‚uputstvo za život sa porazom‘ a mrak njegove poezije samo tamna pozadina na kojoj se bolje vidi svetlo. Danas mi se čini da ne postoji jedan važan dogaďaj u mom životu koji nema adekvatan stih, i ni jedna, iz celog spektra mojih emocija koju Koen pre mene nije opevao. Pre mene i svakog od nas je zazirao od glasnih molitvi ubica sa visokih položaja. Gadio se pre nas ljudi koji su kopali masovne grobnice da ih niko ne nađe. Kao i ja, nije bio dovoljno dobar u voljenju žena koje voli pa se samo kao turista divio pogledu. Pre mene je shvatio da jedini prihvatljiv način da se preživi život podrazumeva da se bude ‘Lazy bastard living in a suit’. Pre nego što sam i sam otkrio koliko su seksi redarstvenice na hrvatskoj granici koje su malo bitchy prema svakom sa tablicama malo istočnijim od Bajakova, žene u uniformi su mu se sviđale toliko da ne mari na kojoj strani se bore. Saplitao se pre mene na svakom mom koraku, hodao bos po staklu i pamuku, svakom stranputicom pre nego što sam ja ili što smo mi njima krenuli. U dijalogu sa Bogom, nije imao sagovornika ili je, opet kao i mi, poeziju i muziku dobio kao najbolji odgovor kojem možemo da se nadamo kad postavljamo pitanja o sadržaju velikog mraka koji nas strpljivo čeka.

Od trenutka kada mi je prijateljica, oko tri sata posle ponoći 11. Novembra 2016. javila da je Koen prešao na neku drugu stranu postojanja, iznenadilo me je jasno i neopozivo osećanje da je njegova poezija tek sad postala konačna, da više ne pripada jednom čoveku, da postaje kao neka svevremena istina, ne isklesana u trošnom kamenu ili mermeru, nego tu negde, u vazduhu, zauvek sa nama, čak i onda kada se retki budu sećali imena čoveka koji je umeo da je zapiše. Izgledalo mi je da je prešao sa one strane ogledala, da nam pomogne da se bolje vidimo, da je svaka reč koja je opisivala ljubav, beznađe, nadu, svet sa Bogom i bez njega, postala večna i konačna kao neka stara meditacija ili molitva. Izledalo je da je njegova smrt postala tačka posle koje će sve što je napisao i otpevao postati trajan orijentir u svetu u kojem ništa neće moći da se izmeri.

Poslednjih desetak godina, u kojima sam se sve češće i jasnije ogledao u njegovim pesmama, često bi mi iz rukava ispalo po nekoliko stihova prepeva Koenove poezije, valjda da bi tu vezu učinilo čvršćom, bližu mom ličnom iskustvu. Kao da će Koen, bar za mene, bolje odjekivati u mom jeziku. Poslednje godine me, kao i većinu ljudi koje poznajem, nisu štedele sa lošim danima, i jedan od takvih dana zapamtio sam po stihovima prepeva pesme ‘Here it is’ sa kojima sam se na kraju, intimno, rastao od živog Koena.
Evo ti krst / udarac maljem / evo da vidiš / od čega si pravljen / Nek žive svi / i nek umru polako / ljubavi zdravo / i zbogom tek tako.

Posted in Muzika/Film/TV, Video.