Serbia says aiming to issue roughly 1 bln eur in Eurobonds this year


Ekonomija

Zoran Čičak

Srbija planira da izda jednu milijardu evra u Evroobveznicama i emisija će verovatno biti realizovana posle predsedničkih izbora koji se očekuju ovog proleća.


+ više

+ više

Ovo je prva rečenica kratke izjave koju je ministar finansija Srbije, Dušan Vujović, dao Rojtersu u Beču, 17. januara ove godine, na skupu vodećih finansijskih investitora srednje i istočne Evrope.

U međuvremenu, predsednički izbori su sprovedeni a kako stvari stoje najverovatnije će danas u toku dana biti izabrana i nova vlada u kojoj će resor finansija zadržati Dušan Vujović.

Izjava na koju danas podsećamo čitaoce zanimljiva je, međutim, i po narednoj rečenici:

“Želim da budemo u tehničkim (pripremnim) fazama cele ove predsedničke kampanje i da budemo spremni da izađemo krajem aprila ili početkom maja.”

Za dva dana, bićemo već u julu. Zašto se ministru u januaru žurilo? Zašto je ova vest prošla vrlo nezapaženo u domaćoj javnosti? Zašto posle nje više nije bilo nikakvih vesti na ovu temu?

Ministar – a i oni kojima je ova poruka preko Rojtersa poslata – dobro znaju ono što većina javnosti u Srbiji ne zna. 21. novembra ove godine, za nešto manje od pet meseci, dospeva na naplatu jedna od prethodnih emisija evroobveznica, ona iz novembra 2012. godine. Tog dana će ministar morati da nađe 750 miliona američkih dolara, u gotovini, i taj iznos isplati vlasnicima obveznica.

Nikakav Pink, nikakve konferencije za štampu, nikakva slikanja sa Johanesom Hanom i poljupci sa Putinom, tu ne mogu da pomognu. Potrebno je naći keš. Cash is the king.

Na međunarodnim tržištima kapitala nije čest slučaj da izdavaoci obveznica (bez obzira da li su to kompanije ili države) celu glavnicu prethodne emisije obezbede iz svojih redovnih prihoda. Refinansiranje – isplata dospelih obveznica iz prodaje novih – je mnogo češći slučaj.

To, međutim, podrazumeva kada su države u pitanju, određena pravila. Prvo od tih pravila je percepcija političke i ekonomske stabilnosti države izdavaoca. Od te percepcije – a nju formiraju analitički timovi potencijalnih kupaca (banaka, osiguravajućih kuća, penzionih i investicionih fondova) – zavisi interes za novu emisiju. Od interesa zavisi i njena cena.

U godini kada država planira da izda obveznice na međunarodnom tržištu kapitala nije preporučljivo ići na izbore. Analitički timovi koji rade procene rizika uvek u takvom slučaju povećaju tzv. “pretpostavljenu rizičnu stopu”.

Ali dobro, reći ćete, ti izbori su prošli. Da li je ministar obavio svoje “tehničke i pripremne faze” o kojima je početkom godine govorio u Beču, ne znamo. Znamo da nije “izašao napolje”, kako je rekao (reč je o tehničkom izrazu kojim se označava otvaranje emisije na tržištu) krajem aprila ili početkom maja.

Čekao je izbor nove vlade, razumljivo. U kakvom okruženju će ministar “izaći napolje” kada se konačno ceo medijski karusel sa inauguracijama i licitiranim kandidatima danas završi?

Drugo pravilo kojeg se drže institucionalni investitori – kao pijani plota – je da se ne ulaže u zemlje gde se očekuju konflikti, regionalni ili unutrašnji.

Dakle, svaka naslovna strana tabloida na kojoj su rakete S-300, ratni avioni, fotomontaže predsednika susednih država u maskirnim uniformama… sve ono što toliko raduje njihove čitaoce, ne raduje ministra.

Svaka naslovna strana na kojoj su najave državnih udara, pučeva, atentata, 97 ubica na jednoj baznoj stanici u Jajincima – ni to ne raduje ministra.

Usudio bih se da kažem: ni sastav vlade koja će danas biti izabrana, sa miljenicima Moskve koji kontrolišu tzv. “ministarstva sile” i miljenicima MMF-a koji kontrolišu vitalne ekonomske sektore takođe ne bi trebalo da raduje ministra.

U narodnoj pesmi iz kosovskog ciklusa koju je prikupio Vuk Karadžić, pesnik citira pismo koje je turski sultan Murat navodno uputio srpskom knezu Lazaru krajem juna 1389:

“Nit’ je bilo, niti može biti:
Jedna zemlja, a dva gospodara;
Jedna raja, dva harača daje.
Carovati oba ne možemo,
Već mi pošlji ključe i harače,
Zlatne ključe od svijeh gradova
I harače od sedam godina.”

I Kremlj i MMF očigledno nemaju više preterano poverenje u obećanja Aleksandra Vučića: mnoga od njih su proigrana, uostalom. Zato su odlučili da u novoj vladi imaju svoje direktne izvršioce, i jedni i drugi. Kada će jedan od njih onom drugom poslati Muratovo pismo, ostaje da vidimo.

Ali, sve dok Srbija ostane “jedna zemlja sa dva gospodara”, ne zavidim ministru Vujoviću koji nove kupce srpskih evroobveznica treba da ubedi da će njihove pare biti sigurno investirane.

Velika je verovatnoća da će, baš tog dana kada budu donosili odluku, posle jutarnje kafe prelistati Njujork Tajms ili Vašington Post, i pročitati neki od najnovijih “analitičkih tekstova” o Balkanu i o “ruskoj opasnosti”. I tamo, verovatno, videti simpatična lica Nenada Popovića ili Aleksandra Vulina.

Pa se onda zapitati: kome mi zaista pozajmljujemo naše pare?

Posted in Ekonomija, Naslovna, Politika, Svet.