ROXY MUSIC – A Song For Europe


Muzika/Film/TV

Srđan Ćešić

ROXY MUSIC – A Song For Europe


+ više

+ više

Danas mi je medju pesmama koje schuflle meša po telefonu naletela Song for Europe koja je uvek, kao i sve što je pevao Roxy Music, bila samo jedan dubok ljubavni uzdah a sad je odjednom počela da se čuje kao par excellence politička pesma. Bryan Ferry je stvarno uvek bio najkulji tip na svetu i to kad je pevao ženama i o ženama skoro niko nije radio kao on. Ali sve van toga, iako su mi njegove verzije Times they are a changin i Hard rain’s gonna fall bolje od Dylanovih, uvek mi je izgledalo kao, e ove ludače se sad pale na tipove koji su kao pametni pa ajde ako neko zna neko hipi sranje, šta mi teško da otpevam, nemoj samo Tom Džons i ja da ne pevamo ni o čemu što nismo lično mirisali. Realno ga je bolela kita.

I sad, posle sto godina slušanja, Song for Europe počne isto kao uvek, Here as I sit / At this empty café / Thinking of you, tu još uvek nema ništa sumnjivo, mada su i Lili Marlene i Bella ciao počele samo kao ljubavne pesme, a onda već u drugoj polovini strofe, kad se nastavi sa I remember / All those moments / Lost in wonder / That we’ll never / Find again, već pesma zvuči malo drugačije nego što je zvučala pre deset godina. Čak i nama sirotinji, koji smo samo omirisali i nilad nismo sasvim živeli u Evropi bez granica, bratstvu ljudi koji pokušavaju da se razumeju i uspevaju da trguju, sledeća četiri reda, Though the world / Is my oyster / It’s only a shell / Full of memories, mogu da zvuče kao kraj sna o svetu boljem od onog koji smo nasledili. Ne znam kako zvuče onima koje je nadglasala većina za Brexit ili koje će sutra nadglasati neki drugi glupaci. Kako će, kad se u Francuskoj pojavi neki fašista uverljiviji od Marie le Pen da zvuči And here by the Seine / Notre-Dame casts / A long lonely shadow?

Za nastavak mi se čini da se i Ferryju, dok je pevao o nekoj stvarnoj ili izmišljenoj gospodji, omaklo da otpeva ono što danas svako ko nema kost u mozgu i živi na kontinentu iz pesme, oseća i vidi 24/7 – Now, only sorrow / No tomorrow / There’s no today for us / Nothing is there / For us to share / But yesterday.

Posle stihova o gondoli koja klizi ispod mosta koji uzdiše, ide krunski dokaz mog novog doživljaja pesme I remember / All those moments / Lost in wonder / That we’ll never / Find again.
Onda, opet u duhu naslova, refren otpeva na francuskom, italijanskom i španskom, jezicima logičnim da se nadju u songu koji slavi ljubavi pevača diljem evropske geografije i jednako toliko, jezicima na kojima bujaju Podemos, Cinque Stelle i drugi politički kretenizmi koji će nas buditi iz sna o Evropi bez granica, koji su neki ljudi malo i stigli da žive a mi nikad. Ili kako Bryan Ferry, na koncertu u Parizu, na kraju peame, nekoliko puta zlokobno ponovi ‘Jamais’.

Ili je možda samo do tog što je ponedeljak a ja sam ceo dan radio korporativni posao pa mi se prividjaju duhovi iza plakara i Bryana Ferryja.

Posted in Muzika/Film/TV, Video.