EU Mulls Including Turkey on Blacklist of Tax Havens


Ekonomija

Zoran Čičak

Blumberg je juče posle podne objavio jedan zanimljiv tekst: „EU razmatra da uključi Tursku u listu poreskih rajeva“. Ali, zašto se i Srbija zatekla, zajedno sa Turskom, pod pretnjom crne liste?


+ više

+ više

Ovo bi možda bio samo još jedan u nizu primera gde džangrizava Evropa zamera džinu na Bosforu kršenje nekakvih pravila na koja su se – u jednom drugačijem vremenu i u drugačijem kontekstu od današnjeg – obe strane obavezale. Takvih primera u poslednjih godinu i po dana ima dosta, i ovo svakako ne bi bio prvi problem koji bi Turska imala sa Evropom.

Međutim, tekst koji vam danas predlažemo za čitanje specifičan je iz četiri važna razloga koje ćemo detaljnije analizirati.

Prvi razlog je što se on ne tiče uobičajenih povoda za evropska gunđanja Turskoj: nezavisnog pravosuđa, slobode medija ili ljudskih prava. Tiče se jedne druge, za Erdoganov a i za svaki drugi režim mnogo opasnije, stvari: novca.

Drugi razlog je samo telo koje se bavi ovom istragom: tzv. Grupa za pravila ponašanja (Code of Conduct Group), jedna prilično misteriozna institucija čak i za same koridore moći u Briselu.

Treći razlog su posledice koje bi eventualna odluka ovog tela mogla da donese po Tursku.

I četvrti – a za nas u stvari prvi po važnosti – je činjenica da se ne radi samo o Turskoj. 5. decembra, na sastanku ministara finansija zemalja EU koje će razmatrati predlog Grupe za pravila ponašanja, pored Turske nalazi se još 36 zemalja. Prva na listi onih koji slede Tursku na ovom neprijatnom propitivanju je – Srbija.

Grupa za pravila ponašanja (GPP) je telo sastavljeno od visokih državnih činovnika iz ministarstava finansija i poreskih uprava zemalja članica EU. U njegovom sastavu ne nalaze se, dakle, političari, oni koji se slikaju na konferencijama za štampu i tvituju jedni drugima nežne prijateljske poruke. Ovi ljudi nisu poznati široj javnosti čak ni u svojim zemljama.

I zaista, ko bi od čitalaca u Srbiji znao ko je Fabricija Lepokerela (1963), ljupka brineta iz italijanskog grada Barija, od februara 2017. do februara 2019. predsednica Grupe? Da li bi neko znao da se radi o generalnoj direktorki za finansije u italijanskom ministarstvu finansija i ekonomije? Njena dva zamenika se biraju na šest meseci, prvi zamenik je uvek iz trenutne zemlje koja predsedava Savetom EU (trenutno Estonija) a drugi iz zemlje koja će to biti u narednih šest meseci (Bugarska).

GPP je uvedena u sistem evropskih institucija relativno kasno (1997) i dosad je njen rad uvek bio obavijen velom tajnosti. Za jedan inače i više nego transparentan mehanizam, u kojem se na internetu i u službenim glasnicima objavljuje čak i ono što gotovo nikoga ne zanima, GPP je izuzetak od pravila. Čak i zapisnici sa mesečnih sastanaka Grupe se smatraju službenom tajnom. Oni nisu tajna samo za novinare i javnost nego ih ne mogu dobiti ni poslanici Evroskog parlamenta: u januaru 2016. nemački evroposlanik iz grupe Zelenih, Fabio de Masi morao je da podnese tužbu protiv Evropske komisije da bi mogao da dobije jedan od zapisnika GPP. Dobiće ga tek ako dobije spor, a to može potrajati godinama.

Oba ova momenta: prvi, da su članovi GPP praktično potpuno anonimni u javnosti, i drugi, da su svi papiri sa njihovih sastanaka strogo čuvane službene tajne, mogu se objasniti jednostavnom činjenicom: oni raspravljaju o stvarnom, a ne o izmišljenom, novcu.

Imaju dakle uvid ne samo u statističke podatke, nego i u osetljive informacije iz različitih drugih državnih službi, uprava za sprečavanje pranja novca, finansijskih obaveštajnih službi, dokumenata raznih tužilaštava, pa čak i onih pribavljenih preko insajdera. Imaju tu dokumentaciju ne samo o svakoj državi članici EU, nego i o svakoj državi kandidatu za članstvo, pa čak i svakoj koja se nalazi u procesu pridruživanja. Otuda u naslovu jučerašnjeg teksta u Blumbergu Turska, otuda u samom tekstu i Srbija.

GPP, dalje, ne radi na osnovu preciznih uporišta u zakonu ili podzakonskim aktima Unije: vrlo precizno, u izveštajima ovog tela Evropskom savetu uvek se navede da su njene preporuke neobavezujuće i da je njihovo sprovođenje dobrovoljno. GPP dakle nema načina da prinudi države na koje se preporuke odnose da ih sprovedu; nema nameru da ih tuži nekom sudu, kad bi i mogla; umesto toga ima na raspolaganju samo jednu meru: da državu stavi na tzv. „crnu listu“ nekooperativnih jurisdikcija, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze i na koje ćemo se, nešto kasnije, i vratiti.

Zašto je procedura u GPP ovako ubrzana kada se radi o Turskoj uglavnom je jasno: sledeće nedelje u Njujorku počinje krivično suđenje u kojem se očekuje otkrivanje cele mreže za izbegavanje američkih sankcija protiv Irana, koju su u Turskoj postavili operativci iranske Tajne službe. Američko ministarstvo finansija priprema paket kazni protiv turskih banaka koji bi mogao da ide čak i do iznosa od 5 milijardi američkih dolara. Turske državne obveznice su samo u jednom danu početkom novembra izgubile 13% svoje vrednosti a turska lira ide u pravcu novog ravnotežnog kursa od četiri lire za dolar. Američka parna mašina je dugo ubacivala ugalj u kotao, sada je počela da se priprema za ispuštanje pare.

U takvom okruženju, ni naša mala Grupa za pravila ponašanja u Briselu neće, naravno, da izostane. Fabricija Lapekorela, i sama od 2012. članica Biroa za fiskalna pitanja OECD-a, ima isuviše iskustva u međunarodnoj saradnji u ovoj oblasti a da ne bi vrlo dobro znala šta će biti jedini mogući ishod Erdoganovog privatnog rata sa Zapadom, i da ne bi i svoju Grupu uključila u taj rat.

Ali, šta bi, zaista, mogao da bude razlog da se i Srbija, početkom decembra, nađe na dnevnom redu GPP? U ovom trenutku, to je mnogo manje jasno. Novinaru Blumberga je pokazan dokument, ali se u tom dokumentu, zaista, ne nalazi ništa osim uobičajenih suvoparnih detalja: imena zemalja, imena izvestilaca, datuma i mesta. Veći problem po ovih 36 zemalja (uključujući i našu) je da ništa konkretnije nije još uvek javljeno ni njihovim vlastima. Tek ukoliko ministri finansija neku zemlju i zvanično dodaju na listu, o tome se onda obaveste njene vlasti poverljivim pismom, i od njih se zahteva da se sa određenim praksama prekine.

Većina naših propisa iz oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma već je posle 2010. godine usaglašena sa svim međunarodnim i evropskim propisima; propisi o kontroli državne pomoći ili oni o javnim nabavkama, takođe; sve banke u Srbiji ispunjavaju standarde kapitalne adekvatnosti koje je postavio Bazel 2, a prolazile su, uglavnom sve, i stres testove. Da li je, kada se radi o Srbiji, problem u propisima ili u praksi, i u kojim (čijim) praksama se tačno radi?

Verovatno će mnogi čitalac pomisliti kako je cinično uopšte i istraživati može li Srbija da bude „poreski raj“ na način na koji to neke druge zemlje izvan Evrope (pa i poneka članica EU, kao što su Holandija i Danska) jesu. Međutim, GPP se bavi problematikom kompanijskog oporezivanja a ne poreskih obaveza pojedinaca. Srbija ima trenutno stopu poreza na dobit kompanija od 15% godišnje (mnoge druge zemlje članice EU imaju manje – Kipar 12,5%, Bugarska 10%, Mađarska 9%…) tako da GPP verovatno nema problem sa Srbijom u pogledu visine poreske stope. Problem, ako se 5. decembra potvrdi da ga ima, može da bude samo u primeni poreske regulative, integritetu organa koji tu regulativu sprovode, i drugim detaljima. Đavo je, kao što je dobro poznato, uvek u detaljima.

Na kraju, vratimo se na pitanje sa početka ovog komentara. Ako su preporuke GPP, kao što smo videli, već neobavezujuće i ne postoji način da se države prinude na njihovo sprovođenje, zašto je onda čitava priča važna? I za Tursku, i za Srbiju i za sve druge države o kojima će ministri finansija EU raspravljati? Koji je zaista efekat stavljanja neke države na „crnu listu“?

Najpre, radi se o ozbiljnom reputacionom riziku. Postoje države, kompanije, banke i investitori koji nemaju problem sa poslovanjem u zemljama na crnim listama, ali postoje i oni koji taj problem imaju. Nemačke komercijalne banke su, prema izveštajima koji pristižu iz ove zemlje, sve više pod pritiskom da obustave poslovanje sa Turskom – naročito kada se radi o tzv. dugoročnim ekspozicijama – upravo zbog reputacionog rizika.

Drugo, države koje su na crnim listama EU ne mogu realno da računaju da će se, dok ti problemi ne budu otklonjeni, povisiti njihov kreditni rejting – naprotiv, moguće je da će biti i umanjen, ukoliko su agencije prethodni rejting formirale dok tih crnih lista nije bilo.

Treće – ovo je problem sa kojim se naročito Turska ovih dana suočava – međunarodna tržišta kapitala brzo reaguju na ovakve negativne promene, i to povećavanjem kamatnih stopa na nova zaduživanja u evroobveznicama.

I četvrto – eventualno uključivanje neke države na crnu listu od strane ministara finansija EU bi automatski značilo i zabranu daljeg finansiranja od strane evropskih multilateralnih finansijskih ustanova – Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Banke za razvoj Saveta Evrope – kao i zabranu pristupa predpristupnim fondovima EU.

U svakom slučaju, javnost Srbije ima pravo da dobije odgovor zbog čega se naša zemlja našla na listi od 36 zemalja čiju poresku praksu i transparentnost podataka iz poreskog sektora trenutno ispituju istražna tela Evropske unije. Pravo da dobijemo taj odgovor ne zavisi od ishoda glasanja evropskih ministara finansija 5. decembra. U uređenoj državi taj odgovor bismo verovatno imali i mnogo pre nego što je Blumberg objavio ovaj tekst. A, možda, da živimo u uređenoj državi, ne bismo ni bili u Erdoganovom društvu?

Posted in Ekonomija, Naslovna, Svet.