Čovek koji je ubio Ernesta Če Gevaru


Blog

Zoran Čičak

Na današnji dan pre pedeset godina, 9. oktobra 1967, u zgradi škole u bolivijskom selu La Iguera ubijen je Ernesto Če Gevara, lekar, pisac, teoretičar, gerilac, diplomata, političar i revolucionar.


+ više

+ više

Časopis Tajm proglasio ga je 1999. godine za jednu od dvadeset ikona i heroja među sto najuticajnijih ljudi dvadesetog veka, a najpoznatiju Čeovu fotografiju – onu koju je 1960. snimio Alberto Korda Dijaz – Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom dvadesetog veka“.

Če Gevara je rođen 1928. godine i bio je vršnjak Stenli Kjubrika, Endi Vorhola, Širli Templ i Noama Čomskog. Tek dve godine je bio mlađi od Fidela Kastra, Merilin Monro ili Elizabete Druge, tek tri godine stariji od Džemsa Dina. Bila je to generacija koja je u svojim tinejdžerskim godinama preživela Drugi svetski rat i suočila se sa jednim porušenim svetom koji je trebalo ponovo izgraditi, i to iz pepela: i fizičkog i duhovnog.

Če Gevara je svoju viziju sveta koji je pokušavao da izgradi formirao oko nekoliko jednostavnih, ali moćnih i izvanvremenskih, simbola: slobode, jednakosti, pravde. Revoluciju je smatrao samo načinom za njihovo ostvarenje. Demokratiju je takođe posmatrao instrumentalno, a ne kao vrednost po sebi: ona je u najboljem slučaju bila samo alatka, sredstvo kojim su ovi ciljevi mogli, ali nisu morali, da se ostvare; u najgorem slučaju, prezirao ju je. U tom smislu je bio, čini nam se, istorijski mnogo bliži Robespjeru nego Lenjinu: za svoje ciljeve je bio spreman da uzme tuđe živote, ali i da da svoj. Činio je prvo, učinio je i drugo.

Uostalom, Če Gevara je i samu smrt posmatrao, hirurški precizno, na isti način kao i revoluciju i demokratiju – instrumentalno. U poslednjoj javnoj izjavi koja je ostala zabeležena, na otvaranju jedne međunarodne konferencije u Havani, januara 1966. godine, Če je, simbolički, sam izrekao i sopstveni epitaf:

„Gdegod nas smrt iznenadi, neka bude dobrodošla, ako ona bude bojni poklič koji će čuti još jedno uvo i ako još jedna ruka bude ispružena da prihvati naše oružje.“

Ali, ideja ovog komentara nije da se danas bavi istorijskim činjenicama vezanim za Če Gevarin život i njegove ideje: sve to je već dobro poznato i široko dostupno i o njima više nema faktografskih sporenja. Izgledalo nam je zanimljivije da se pozabavimo nastankom, razvojem i različitim pojavnim oblicima mita koji je u poslednjih pola veka stvoren o Čeu, te o integrativnim i mobilizatorskim funkcijama koje taj mit ima i danas.

Mit o Če Gevari je, naravno, nastao u jednom sasvim precizno određenom vremenskom i prostornom kontekstu: Hladnog rata, borbe naroda Latinske Amerike za emancipaciju od američke imperijalne dominacije i prve ozbiljne legitimacijske krize, zajedničke i za tzv. „slobodni svet“ i za tzv. „realni socijalizam“, krize koja će se već 1968. jasno pokazati, od Pariza do Praga.

Britanski političar Džordž Galovej je jednom prilikom izjavio: „Jedna od najvećih grešaka koju su SAD ikad napravile je što su načinile one fotografije mrtvog Čea. Njegov izgled koji podseća na Isusa Hrista obezbedio je da se njegov revolucionarni poziv pošalje ne samo buntovnim studentima, nego i u srca vernika…“

Sličnu paralelu napravio je i britanski Ekonomist koji je sliku mrtvog Čea uporedio sa Mantenjinim „Mrtvim Hristosom“ (1470), neke druge je podsećala na Holbajnovo platno „Telo mrtvog Hrista u grobnici“ (1521), a treće na Rembrantov „Čas anatomije“ (1632).

Če Gevarina smrt, njena dramatika i estetika, vremenski i prostorno kondenzovani amalgam herojskog i mučeničkog, na više slojeva opravdavaju ove asocijacije i od njih posmatrač naprosto ne može da pobegne. U Boliviji, u oblasti u kojoj je ubijen, Če Gevara danas ima status sveca: seljaci ga nazivaju San Ernesto de La Igera (Sveti Ernesto od Igere) i mole mu se da zemlja dobro rodi, kao i Devici Mariji.

Ima li u tom odnosu podsvesnog osećanja krivice zato što njihovi roditelji, pedeset oktobara pre ovog današnjeg, nisu mogli, znali ili smeli da prepoznaju njegov poziv na revoluciju i tako ga prepustili njegovoj sudbini, onoj istoj sudbini od koje Če nije hteo da pobegne svestan da mu je zakazala susret sa istorijom?

Svakako, simbol Če Gevare odavno je prerastao prostorni, nadživeo vremenski i promenio kulturni kontekst u kojem je prvobitno nastao. Kako su prolazile decenije, on je sve manje bio asocijacija na socijalizam, jedan ili drugi svejedno, a sve više za pobunu. Sve manje je bio i simbol Latinske Amerike a sve više globalno prepoznatljiv fenomen. Rečenica kojom je Če završavao pisma svojim saborcima: „Hasta la Victoria Siempre“ (Do konačne pobede) postala je, na raznim jezicima, lajtmotiv pobunjenika koji su se borili za razne ciljeve.

Ponekad su ti ciljevi istorijski, pa čak i pojavno, bili u suprotnosti sa onima za koje se borio, i poginuo, Če Gevara. Če je, recimo, bio internacionalista u pravom smislu te reči: rođen u Argentini, izvojevao je pobedu revolucije na Kubi, borio se u Kongu, ljubav njegovog života bila je Nemica, a poginuo je u Boliviji. Koliko je legitimno koristiti lik Če Gevare kao simbol raznih nacionalnih i nacionalističkih pokreta, ma koliko oni bili (i) antiimperijalistički (kao npr. palestinski)?

Kada bi kojim slučajem mogao da vidi kako su njegovo ime i lik korišćeni u prethodna pola veka mislim da bi Čeova osećanja bila pomešana, baš kao što je i realnost ovih pola veka pomešana. Padom sovjetskog „realnog socijalizma“ 1989. godine jedno vreme je izgledalo da su Čeove ideje konačno poražene, pa su čak neki i požurili da tu realnost filozofski objasne, kao recimo Fukujama u „Kraju istorije“.

Međutim, već prva veća evropska kriza pokazala je da su vrednosti za koje se Če borio trajnije nego što se u prvi mah mislilo i da su održive i izvan konteksta Hladnog rata. To nedvosmisleno pokazuje uspon levice u poslednjoj deceniji ne samo u njenoj tradicionalnoj zoni podrške – mediteranskim zemljama kao što su Grčka ili Španija – nego i tamo gde bi ga i sam Če najmanje očekivao: u Velikoj Britaniji i SAD. Jer, i Berni Sanders i Džeremi Korbin odrasli su, i formirali kao ličnosti, na mitu Če Gevare.

Sa druge strane, nisam sasvim siguran ni kako bi Če danas gledao na svoje ime i lik kada bi ih video štampane na milionima majici, šalova, šolja, bikinija, tetovaža, kutija cigareta ili sladoleda, kao globalne simbole tog istog potrošačkog društva koje je on sam, paradoksalno, toliko duboko prezirao. Da li bi imao onaj brehtovski otklon prema samom sebi kao brendu svetskih razmera, u rangu sa Koka Kolom, ili bi njegova reakcija i danas bila u ideološkoj matrici šezdesetih?

Nesumnjivo, niz okolnosti je uticao na formiranje mita o Če Gevari, mita koji je sa decenijama poprimio i ključne semiotičke karakteristike legende.

Najpre, rizikovao je život u borbi za slobodu dve zemlje a poginuo u trećoj, pri čemu nijedna od te tri nije bila njegova sopstvena – u tom smislu Če je uporediv sa Garibaldijem i Simonom Bolivarom u devetnaestom veku ili Džordžom Orvelom i Ernestom Hemingvejem u Španskom građanskom ratu.

Zatim, njegov život je sam po sebi bio avantura: proputovao je celu Latinsku Ameriku na motociklu, na Kubi je bio gerilac, upravnik zatvora, ministar industrije i guverner centralne banke, ali je u Majamiju radio kao kelner i perač posuđa u baru a u Peruu radio u rudniku i istovarivao teretne brodove.

Konačno, poginuo je mlad – u trideset devetoj godini – i tako postao Džems Din levice, simbol sa kojim je bilo ne samo tako lako, nego i tako moderno i zavodljivo identifikovati se.

Na kraju, da li je danas uopšte moguće objektivno oceniti istorijsku ulogu i ličnost Ernesta Če Gevare, nezavisno od ideoloških ubeđenja i predrasuda? Distanca od pola veka bi, pod drugim okolnostima, verovatno bila dovoljna. Ipak, izgleda da regresivni istorijski tok kojim sve brže idemo, taj „povratak u budućnost“, našu generaciju čini mnogo bližom ideološkim konfliktima Čeove epohe nego što je to bila generacija njegovih savremenika.

I kao što su mnoge druge istorijske ličnosti, sa više ili manje razloga, danas samo ikone na ponovo razvijenim zastavama, tako ni Če Gevaru naša generacija još uvek ne može da posmatra izvan konteksta u kojem sama živi, i iznad horizonta u kojem je on sam živeo.

Uprkos svemu tome, dileme i strahovi malograđanskog sveta, onda kada ga vrtlog istorije podseti na fenomen Če Gevare, ostali su isti, i onda i danas: postoje li uopšte vrednosti, izvan neposrednog opstanka i ličnog interesa, za koje je vredno dati sopstveni život?

Te dileme i strahove najbolje je opisao Alber Kami u svojoj refleksiji o mučeniku: “Mučenici, moj prijatelju, moraju da izaberu da li će biti zaboravljeni, ismejani ili upotrebljeni. Shvaćeni neće biti nikada.”

Nelson Mandela je dvadeset šest godina svog života proveo u zatvoru, radi ciljeva i vrednosti u koje je verovao. On je, verovatno, bio jedan od retkih ljudi koji je mogao da zaista razume Če Gevaru, njegove motive i odluke i smatrao ga je, jednostavno, „inspiracijom za svakog čoveka koji voli slobodu“. Žan-Pol Sartr, veliki antifašista, Če Gevaru je opisao kao: „najcelokupnijeg čoveka njegovih godina; živeo je svoje reči, govorio svoja dela, i njegova priča i priča sveta su išle paralelnim tokom“. Gabijel Garsija Markes je za Če Gevaru rekao: „Mogao bih pisati hiljadu godina na milion strana o Če Gevari“.

Ipak, kad god pomislim na Če Gevaru, meni uvek padne na pamet rečenica Hermana Hesea koji je heroja opisao kao „onog ko ima hrabrosti za svoju sudbinu“.

Tek kad sliku zamislimo tako, kao širok potez kičicom, i Če Gevaru možemo da oslobodimo naslaga političkih i ideoloških instrumentalizacija i posmatramo kao jedan od likova na velikoj fresci slobode i pobune, koju je naslikala istorija.

Fresci na kojoj su pre njega naslikani likovi Spartaka i Jovanke Orleanke, Matije Gupca i Tomasa Mora, potom antifašista Federika Garsije Lorke i Ivana Gorana Kovačića, Zoje Kosmodemjanske i pastora Ditriha Bonhofera, pa onda Čeovih savremenika, Patrisa Lumumbe, Džona Kenedija i Martina Lutera Kinga, sve do onih koji su došli posle njega: Salvadora Aljendea i pukovnika Gadafija.

Tekst koji vam danas predlažemo za čitanje, „Čovek koji je ubio Če Gevaru“, je kratak esej koji opisuje poslednji dan života Če Gevare ali i jedan čudan, i pomalo bizaran, način na koji se istorija poigrala sa čovekom koji ga je ubio. Ali, da ne otkrivamo dalje…

Posted in Blog, Hronika, Naslovna, Svet.
      • Zoran Čičak


        Ekonomija

        Zoran Čičak

        Blumberg je juče posle podne objavio jedan zanimljiv tekst: „EU razmatra da uključi Tursku u listu poreskih rajeva“. Ali, zašto se i Srbija zatekla, zajedno sa Turskom, pod pretnjom crne liste?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Srđan Ćesić


        Politika

        Srđan Ćešić

        Godinu dana od kad su me Trampov dolazak na vlast I nova faza propasti svega naterali da napravim ovaj video.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Društvo

        Dragana Đermanović

        Nedavno sam se susrela sa jednom profesionalnom, ali i ličnom dilemom. Da li su isključivo “ženske” konferencije, skupovi i okrugli stolovi zaista pravo mesto da govorimo o problemima žena u biznisu?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Milan Aranđelović


        Svet

        Milan Aranđelović

        Bajke su izmišljene priče o izmišljenim ljudima u magičnom okruženju.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Zoran Čičak

        Moj stav


        Zoran Čičak

        U celini, današnja Evropa i svet su se za dvanaest godina presudno promenili u odnosu na Evropu i svet Buša mlađeg, Blera i Širaka, koje je Angela Merkel zatekla kada je preuzela dužnost 2005.


        + više
        Continue reading →
      • Milan Marković


        Svet

        Milan Marković

        Ovo je naslov pesme Gila Scott-Herona napisane početkom sedamdesetih godina prošlog veka.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Vesna Vujić


        Preporuka

        Vesna Vujić

        Akademik Vladimir Kostić, retka “zverka” među savremenicima


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Janko Baljak


        Mediji

        Janko Baljak

        Novinar Stevan Dojčinović je “u ime svih nas” objavio u New York Times-u svoj “krik” upućen kreatoru Facebook-a.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Tamara Spaić

        Moj stav


        Tamara Spaić

        Pre opšte vakcinacije od malih boginja neophodna je opšta vakcinacija protiv ludila i agresije, inače neće niko preostati ni da se vakciniše, ni da se zarazi.


        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        U Irskoj je trenutno “Nedelja nauke”, a jedan tamošnji autor je istraživao koliko Irci znaju o nauci i naučnim dostignućima, i zašto je važno da se o tome govori.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Mediji

        Slaviša Lekić

        Kako je moguće da se smeće, što “Srpski telegraf” nesporno jeste, prodaje na kioscima?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Suzana Trninić

        Nemoj da budeš nasilni dripac samo zato što ti se čini da je tako lakše. Teže je da se pogledaš I kreneš da menjaš sve oko sebe, uključujući I sebe.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Preporuka

        Janko Baljak

        Topla preporuka za: FLUX radio online studentsku radio stanicu, studenata Fakulteta dramskih umetnosti, koja kreira medijski prostor za mlade autore, producente i i ljubitelje radija.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Nebojša Vučinić

        Mnogo se pričalo o asfaltiranju Skadarlije i da li će preko asfalta biti vraćena kaldrma, skinuta na užas svih koji poštuju ovo malo vekovne tradicije sačuvane u Beogradu. A šta znamo o Skadarliji?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Dušan Nedeljković

        Deset pojava koje izazivaju najveću otvorenu bezrazložnu mržnju u Srbiji


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Nebojša Vučinić

        Odlična analiza ponašanja i glumačke tehnike predsednika Srbije na javnim nastupima


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Knjiga

        Milan Aranđelović

        Nakon smrti svoje majke trinaestogodišnja Virdžinija doživela je svoj prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Zoran Čičak

        “Revolucije su lokomotive istorije” napisao je jednom prilikom Karl Marks. Na današnji dan, pre sto godina, topovski pucnji sa Aurore označili su početak Oktobarske revolucije.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        Kraj startap ere… ili nova prilika?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Nebojša Vučinić

        Bilo je to rečno ostrvo s velikom istorijom. Za njega se vezuju Argonauti, Trajan, Mongoli… A onda ga je, izgradnjom Đerdapa, prekrio Dunav.


        + više

        + više
        Continue reading →