Apelacioni sud u Beogradu


Hronika

Zoran Čičak

“Ovakvim postupanjem suda je došlo do povrede člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima … kao i povrede člana 4. Ustava Republike Srbije.”


+ više

+ više

Prošle nedelje Apelacioni sud u Beogradu pravnosnažno je oslobodio vlasnika Delta Holdinga, Miroslava Miškovića, optužbe da je oštetio putarska preduzeća i time potvrdio oslobajuću presudu prvostepenog suda. U istoj odluci, Apelacioni sud je ukinuo deo presude prvostepenog suda kojom je Miroslav Mišković osuđen na pet godina zatvora zbog pomaganja svom sinu Marku Miškoviću da izvrši krivično delo poreske utaje i naložio ponovno suđenje.

Ovom presudom je verovatno najznačajniji – bar ako je suditi po medijskoj pažnji koju je dobio i po političkoj instrumentalizaciji koja ga je sve vreme pratila – sudski postupak u Srbiji u delima privrednog kriminala ušao u jednu novu fazu. Sa njim, u novu fazu je nužno ušao i politički kontekst u kojem se ovaj slučaj, od samog početka, nalazio.

Aleksandar Vučić, po svom običaju, nije odoleo iskušenju da i ovu presudu komentariše. U izjavi za dnevni list „Večernje Novosti“ 27. septembra rekao je: „Evo vam tajkuni neka vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno.“

Iako nije jasno kako bi Miroslav Mišković, samom činjenicom da je pravnosnažno oslobođen jednog dela optužbi koje su mu stavljene na teret dok mu za drugi deo tek predstoji ponovljeno suđenje, mogao da dođe u situaciju da „vodi državu“ a još manje da pokrade „sve što je u međuvremenu stvoreno“ (njegova kompanija se i za prethodnih pet godina neometano bavila svojim poslom) a još manje šta je to „u međuvremenu stvoreno“, bar su sasvim jasni razlozi Vučićeve frustracije ovom presudom.

Samo hapšenje Miroslava Miškovića, u decembru 2012. godine simbolički je značilo Vučićevo prepoznavanje u javnosti kao nosioca apsolutne, arbitrarne i nekontrolisane moći; na isti način i oslobađanje Miroslava Miškovića simbolički je označilo da on tu moć više nema. Da li ju je ikada i imao, na način na koji je to javnost smatrala, ili ju je imao pa ju je u međuvremenu izgubio, sasvim je drugo pitanje koje izlazi izvan okvira naše današnje analize.

Ovo suđenje je od samog početka igralo ulogu koju, u primitivnim zajednicama, ima totem. Simboličko shvatanje politike je inače imanentno plemenu i poglavicama, a ne političkom narodu i njegovim izabranim predstavnicima, a problem sa simbolima i totemima u politici je već hiljadama godina isti: njihova funkcija lako može da postane i reverzibilna.

Svakako, nesporno je da sam Vučićev komentar drugostepene sudske odluke izlazi izvan granica dobrog ukusa, ali čitavo njegovo mešanje u ovaj slučaj od samog početka je bilo pristrasno, agresivno i neukusno. Međutim, u ovoj poslednjoj izjavi stiču se i neka ozbiljnija kršenja Ustava, pre svega člana 145. stav 3:

„Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole.“

Nesumnjivo, ako predstavnik jedne grane vlasti javno komentariše objavljenu sudsku odluku tako što implicira da će ona nekome omogućiti da „vodi državu“ i nešto „pokrade“, on time narušava nezavisnost sudske vlasti (član 4. stav 4 Ustava) i via facti vrši (ili bar pokušava da vrši) vansudsku kontrolu jedne pravnosnažne sudske odluke.

U stručnoj javnosti se inače sve više govori o različitim potencijalnim kršenjima Ustava koje je Aleksandar Vučić počinio otkako je 31. maja, na osnovu otetih izbora, počeo da vrši dužnost predsednika republike. To se pre svega odnosi na član 112. Ustava u kojem je nadležnost ove državne funkcije određena vrlo precizno i relativno usko, dok nam svakodnevna praksa pokazuje nešto sasvim obrnuto: stalno mešanje u nadležnost drugih državnih organa i hroničnu nesposobnost da se političke funkcije razlikuju od onih državnih. Sa ovim novim slučajem, katalog tih kršenja je proširen i, po našem mišljenju, Aleksandar Vučić se sada nalazi u prilično opasnoj zoni, odnosno blizu situacije opisane u članu 116. Ustava koji određuje uslove i proceduru njegovog razrešenja.

Naravno, i sam kontekst u kojem se pojavila oslobađajuća presuda protiv Miroslava Miškovića je po mnogo čemu specifičan. Ona je naime došla posle niza presuda koje su, iz različitih razloga doduše ali sa istim posledicama, donete u postupcima protiv drugih poslovnih ljudi optuženih u poslednjoj deceniji za slična krivična dela: Stanka Subotića – Caneta ili Bogoljuba Karića – ili političara za koje se, u vlasti sklonim tabloidima, desetinama puta najavljivalo hapšenje, da bi na kraju tužilaštvo od tih istraga odustajalo – Mlađana Dinkića, na primer.

U populističkoj, površnoj i prilično krvožednoj javnosti Srbije, koja meru pravde uvek izjednačava sa brojem hapšenja, a nikada sa brojem pravnosnažnih presuda, već neko vreme se polako formira utisak da je tzv. „borba protiv korupcije“ – ona koju Aleksandar Vučić pominje uvek kada na spoljnopolitičkom ili ekonomskom planu trpi neuspehe – samo obična fraza.

Deo cinične javnosti čak veruje da se u svim, ili bar nekim, od tih slučajeva radilo o dogovorima i otkupljenoj slobodi. Iako nismo skloni da se pridružimo ovim teorijama zavere – bar u slučaju koji danas analiziramo, isuviše mnogo je bilo na kocki za obe strane – nesporno je da se i ovaj ishod uklapa u prethodnu matricu razmišljanja i utiče na formiranje kolektivne svesti.

Pored toga, presuda u procesu protiv Miroslava Miškovića po prvi put je otvorila i jednu novu, ozbiljniju, dilemu: u kojoj meri su državni organi – policija, tužilaštvo i sudovi – bili politički zloupotrebljavani da bi, po svaku cenu, stvarali slučajeve tamo gde ih nije zaista bilo, zarad političke propagande? Kako su funkcionisale one zvanične, tužilačke, i one nezvanične, medijske istrage? Gde su se one poklapale a gde ne?

Podsetimo se: hapšenje Miroslava Miškovića bilo je jedino u kojem je policijski službenik neposredno nadležan za slučaj, inspektor Bogdan Pušić, direktno sa saslušanja osumnjičenog otišao na televiziju (bio je to u međuvremenu ukinuti i sada već pomalo zaboravljeni „Utisak nedelje“ kod Olje Bećković) i komentarisao slučaj koji je još uvek bio u fazi istrage zatvorene za javnost.

Da je Bogdan Pušić poslovično sklon da političarima obećava više nego što to okolnosti slučaja objektivno dozvoljavaju (podsetimo se, Dušanu Mihajloviću je tako obećavao da ima „slučaj“ protiv Stanka Subotića – Caneta, a Mlađanu Dinkiću da ima „slučaj“ protiv Bogoljuba Karića) nije nepoznato u policijskim i tužilačkim krugovima u Beogradu.

Zašto je Aleksandar Vučić sebi dozvolio da ponovi greške pomenute dvojice i poveruje Pušićevim olako datim obećanjima, verovatno i on sam sada razmišlja i time se takođe nećemo baviti. Bila bi sasvim dovoljna pouka da narednom predsedniku i narednom premijeru ostanu na pameti greške sve trojice, i da ih ne ponavljaju.

U slučaju Miroslava Miškovića činjenično stanje je bilo utvrđeno relativno precizno, još u ranoj fazi postupka. To je, uostalom, i prirodno za krivična dela iz oblasti privrednog kriminala: za razliku od ubistava gde uvek može da se pojavi neki novi svedok ili novo veštačenje, ova dela se dokazuju dokumentima. Ta dokumenta gotovo uvek postoje u više identičnih primeraka: u računovodstvu kompanija, u bankama, poreskim upravama, kod revizora, i praktično je isključena mogućnost da se neki dokument iznenada pojavi a da ga nije bilo, ili da netragom nestane, ako ga je bilo.

Ono što je bilo sporno, i to je presuda Apelacionog suda jasno pokazala, nije dakle bilo činjenično stanje, nego dva druga elementa krivičnog postupka: pravna kvalifikacija (primena materijalnog prava na činjenice) i sama procedura, odnosno postupak suđenja.

Sve od inspektora Pušića, preko Tužilaštva za organizovani kriminal, pa do prvostepenog suda, postojala je jasna tendencija da se određene radnje koje zakonom nisu bile zabranjene različitim konstrukcijama proglase za takve. Ta logika zasnivala se na pogrešnoj pretpostavci da je svaka imovinska korist (a jedini cilj bavljenja privrednom delatnošću je sticanje imovinske koristi) istovremeno i nezakonita.

Međutim, odluka Apelacionog suda u procesu protiv Miroslava Miškovića zanimljiva je i iz drugih, pravnih, razloga, a pre svega zbog obrazloženja koje sadrži. U tom smislu, ona će verovatno ući u sudsku praksu Republike Srbije kao jedan od presedana.

Naime, drugostepeni sud se u obrazloženju ovog slučaja nije zadovoljio samo onom standardnom formulacijom koju koristi uvek kada ukida presude za koje smatra da ne mogu da izdrže činjeničnu ili pravnu proveru: da je „izreka prvostepene presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi i razlozima presude, pri čemu ne sadrži razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja a oni koji su dati su nejasni i u znatnoj meri protivrečni“.

Pored ove standardne formulacije (koja inače dozvoljava da se greška pripiše neiskustvu ili nedovoljnoj stručnosti sudija prvostepenog veća), Apelacioni sud je utvrdio i mnogo ozbiljniji prekršaj: direktnu povredu zakona.

Naime, prvostepeni sud se „u formi dopisa, direktno obratio Narodnoj skupštini RS i Ministarstvu finansija i privrede RS u kojima direktno traži odgovore na sporna pravna pitanja koja su se pojavila u ovom krivičnom postupku“.

Radilo se, za one čitaoce koji neće pročitati celu presudu, o Zakonu o porezu na dobit preduzeća i Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Od Narodne skupštine je traženo autentično tumačenje tih zakona, a od Ministarstva obaveštenje o njihovoj primeni, odnosno odgovor na pitanje šta je to kapitalna dobit i kako se ona izračunava…

Postupajući na taj način, prvostepeni sud je izvršio višestruke povrede zakona. Najpre, u rešavanje konkretnog slučaja je uključio druge dve grane vlasti: zakonodavnu i izvršnu, čime je povredio dva člana Ustava Srbije: član 142. stav 2. „Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata…“ i član 145. stav 2. „Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.“

Pored toga, prvostepeni sud je izvršio i povredu člana 17. stav 1. Zakona o krivičnom postupku: „Ako primena krivičnog zakona zavisi od pravog pitanja za čije rešavanje je nadležan sud u drugoj vrsti postupka ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom postupku može sam rešiti i to pitanje, prema odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku.“

Ovde se radi o tzv. prethodnom pitanju, koje se rešava po načelu iz Rimskog prava „Iura novit curia“ (Sud zna pravo). Od strana u postupku (tužioca i odbrane) očekuje se da sudu daju činjenice, po načelu „Da mihi factum, dabo tibi ius“ (Daj mi činjenice i daću ti pravo), a od ostalih grana vlasti da se u sudski postupak uopšte ne mešaju. Najbolje bi bilo kada ga ne bi uopšte ni komentarisale, ali to je očigledno za današnju Srbiju nedostižan standard…

Dakle, umesto da primenom navedenih načela sam reši pravno pitanje (a kakav je poreski tretman određene finansijske transakcije je par ekselans pravno, a ne faktičko pitanje) ili da eventualnu pravnu prazninu popuni uzimajući u obzir sudsku praksu, odnosno ranije donete odluke drugih sudova u Republici Srbiji, prvostepeni sud se za to rešenje obratio drugim granama vlasti: zakonodavnoj (Narodnoj skupštini) i izvršnoj (Ministarstvu privrede i finansija).

Na taj način, prvostepeni sud nije samo priznao da ne zna da reši pravno pitanje, ili da se – što bi svakako bilo mnogo gore – plaši da to učini, imajući u vidu višegodišnju medijsku kampanju i političku kontekstualizaciju koje su ovaj slučaj pratile.

On je učinio i mnogo teži prekršaj: doveo je narodne poslanike (koji su usvojili traženo autentično tumačenje zakona) i činovnike ministarstva (koji su napisali traženo obaveštenje) u položaj da, mimo svoje volje i mimo Ustava Srbije, budu sudije u jednom konkretnom krivičnom postupku.

Prema tome, prvostepeni sud je direktno povredio i član 4. Ustava Srbije:

„Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. … Sudska vlast je nezavisna“.

Indirektno, povređen je i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima čiji je Republika Srbija potpisnik:

„Svako, tokom odlučivanja o … krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.“

Konačno, ceo ovaj slučaj otvorio je i jedno mnogo dublje pitanje. Rimska boginja pravde, Justicija, nije slučajno predstavljena sa povezom oko očiju tek negde od sredine XVI veka: prva poznata skulptura Justicije pokrivenih očiju, ona švajcarskog renesansnog kipara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. „Fontani pravde“ u starom delu švajcarskog grada Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila „slepa“ za lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

Prema tome, da li je neko plemić ili građanin, bogat ili siromašan, muško ili žensko, hrišćanin ili pripadnik neke druge veroispovesti, sve to već od Renesanse, a posebno od Francuske revolucije, postaje irelevantno za njegov ili njen položaj pred sudom.

Dakle, mutatis mutandis, da li je neko „tajkun“ ili siromah, da li je član neke stranke ili nije, da li je u javnosti omiljen ili omrznut, da li o njemu tabloidi pišu lepo ili ružno i konačno da li o samom Vučiću ima ovo ili ono mišljenje – ništa od svega toga ne sme da utiče na primenu zakona.

Ako zakon nije jednak za sve, onda zakona više nema ni za koga. Ako zakona nema ni za koga, nema ga ni za one koji su na vlasti.

A ako nema zakona, onda više nema ni države. Jer, nije differentia specifica države samo „monopol fizičke sile“, kako se to obično pogrešno smatra. Sam monopol fizičke sile, na određenom prostoru i za određeno vreme, ima, na primer, i razbojnička banda. Ali, za razliku od države, razbojnička banda nema zakon. Kako je veliki nemački pravni pisac Hans Kelzen jednom napisao: „Država koja nema zakon ne razlikuje se od razbojničke bande.“

Posted in Društvo, Hronika, Naslovna, Politika.
      • Zoran Čičak


        Ekonomija

        Zoran Čičak

        Blumberg je juče posle podne objavio jedan zanimljiv tekst: „EU razmatra da uključi Tursku u listu poreskih rajeva“. Ali, zašto se i Srbija zatekla, zajedno sa Turskom, pod pretnjom crne liste?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Srđan Ćesić


        Politika

        Srđan Ćešić

        Godinu dana od kad su me Trampov dolazak na vlast I nova faza propasti svega naterali da napravim ovaj video.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Društvo

        Dragana Đermanović

        Nedavno sam se susrela sa jednom profesionalnom, ali i ličnom dilemom. Da li su isključivo “ženske” konferencije, skupovi i okrugli stolovi zaista pravo mesto da govorimo o problemima žena u biznisu?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Milan Aranđelović


        Svet

        Milan Aranđelović

        Bajke su izmišljene priče o izmišljenim ljudima u magičnom okruženju.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Zoran Čičak

        Moj stav


        Zoran Čičak

        U celini, današnja Evropa i svet su se za dvanaest godina presudno promenili u odnosu na Evropu i svet Buša mlađeg, Blera i Širaka, koje je Angela Merkel zatekla kada je preuzela dužnost 2005.


        + više
        Continue reading →
      • Milan Marković


        Svet

        Milan Marković

        Ovo je naslov pesme Gila Scott-Herona napisane početkom sedamdesetih godina prošlog veka.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Vesna Vujić


        Preporuka

        Vesna Vujić

        Akademik Vladimir Kostić, retka “zverka” među savremenicima


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Janko Baljak


        Mediji

        Janko Baljak

        Novinar Stevan Dojčinović je “u ime svih nas” objavio u New York Times-u svoj “krik” upućen kreatoru Facebook-a.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Tamara Spaić

        Moj stav


        Tamara Spaić

        Pre opšte vakcinacije od malih boginja neophodna je opšta vakcinacija protiv ludila i agresije, inače neće niko preostati ni da se vakciniše, ni da se zarazi.


        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        U Irskoj je trenutno “Nedelja nauke”, a jedan tamošnji autor je istraživao koliko Irci znaju o nauci i naučnim dostignućima, i zašto je važno da se o tome govori.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Mediji

        Slaviša Lekić

        Kako je moguće da se smeće, što “Srpski telegraf” nesporno jeste, prodaje na kioscima?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Suzana Trninić

        Nemoj da budeš nasilni dripac samo zato što ti se čini da je tako lakše. Teže je da se pogledaš I kreneš da menjaš sve oko sebe, uključujući I sebe.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Preporuka

        Janko Baljak

        Topla preporuka za: FLUX radio online studentsku radio stanicu, studenata Fakulteta dramskih umetnosti, koja kreira medijski prostor za mlade autore, producente i i ljubitelje radija.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Nebojša Vučinić

        Mnogo se pričalo o asfaltiranju Skadarlije i da li će preko asfalta biti vraćena kaldrma, skinuta na užas svih koji poštuju ovo malo vekovne tradicije sačuvane u Beogradu. A šta znamo o Skadarliji?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Dušan Nedeljković

        Deset pojava koje izazivaju najveću otvorenu bezrazložnu mržnju u Srbiji


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Nebojša Vučinić

        Odlična analiza ponašanja i glumačke tehnike predsednika Srbije na javnim nastupima


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Knjiga

        Milan Aranđelović

        Nakon smrti svoje majke trinaestogodišnja Virdžinija doživela je svoj prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Zoran Čičak

        “Revolucije su lokomotive istorije” napisao je jednom prilikom Karl Marks. Na današnji dan, pre sto godina, topovski pucnji sa Aurore označili su početak Oktobarske revolucije.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        Kraj startap ere… ili nova prilika?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Nebojša Vučinić

        Bilo je to rečno ostrvo s velikom istorijom. Za njega se vezuju Argonauti, Trajan, Mongoli… A onda ga je, izgradnjom Đerdapa, prekrio Dunav.


        + više

        + više
        Continue reading →