“Čim im padne rejting SNS napadaju PSG”


Politika

Zoran Čičak

“…kao po komandi, kada god je rejting vladajuće koalicije u padu, njihovi glasnogovornici se ustremljuju na sve kritičare režima, nalazeći … opravdanje u navodno ugroženoj bezbednosti predsednika”


+ više

+ više

Jučerašnje saopštenje Pokreta slobodnih građana, čiji smo deo citirali na početku ovog teksta a do čijeg integralnog teksta vodi link na njegovom kraju, sumira nekoliko nedelja prilično histerične režimske propagande, koja se sa dolaskom jeseni očigledno dodatno intenzivira. U ovom komentaru analiziraćemo tri zanimljiva aspekta te propagande.

Najpre to su njene nove bitne karakteristike – one koje dosad nismo, ili bar ne u tolikoj meri, mogli da primetimo.

Drugo, to su mogući motivi za sve češće povezivanje onih koji kritikuju Aleksandra Vučića sa navodnim planovima da se on ubije: čemu taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples?

Treće, to su političke posledice ove kampanje, kako po samog Vučića kao njenog glavnog protagonistu, tako i po Srbiju u celini.

Po čemu se sve Vučićeva propagandna kampanja u leto 2017. godine razlikuje od onih koje je vodio prethodnih godina? Identifikovali smo, u tom smislu, pet bitnih tačaka.

Prva tačka razlikovanja je kontinuitet. Do sada su se različite teorije zavere, priče o atentatima, državnim udarima, haosima, ratovima i scenarijima, ponavljale s vremena na vreme, u intervalima od otprilike dva do tri meseca.

Da li se dinamika ovih veštački stvorenih, a često i potpuno izmišljenih, kriza poklapala sa problemima koje je Aleksandar Vučić imao u stvarnosti ili sa oscilacijama u njegovoj emocionalnoj stabilnosti? Odgovor na to pitanje ne možemo sa sigurnošću dati, ali je ciklični karakter tih afera bio očigledan.

Sada, međutim, dinamika propagande nema svoju logičnu trajektoriju: ni klimaks ni antiklimaks. Ona traje celo leto, svakog dana, uvek istim dosadnim recikliranjem starih motiva, izmišljanjem novih, a nekada kombinovanjem i jednih i drugih.

Druga tačka je sve veći disparitet između objektivne stvarnosti i propagandnih tvrdnji. Stiče se utisak da je kreatorima ovih spinova postalo potpuno nevažno da u njih iko zaista poveruje. Kao da je bitnije normu ispuniti kvantitetom nego kvalitetom propagande.

Tako se jedan tvit glumca Sergeja Trifunovića već preko mesec dana upotrebljava kao argument za tvrdnju da “neko” planira ubistvo Aleksandra Vučića, iako se ni “predsednik” Srbije, a ni ubistvo, u njemu uopšte ne pominju.

Iz činjenice da neki drugi ljudi ne žele da ritualno osude taj tvit, da se neki treći sa njim šale, a da neke četvrte on možda uopšte ne zanima, izvlači se dodatni zaključak kako su svi oni saučesnici u pripremi tog navodnog ubistva.

Treća tačka je personalizacija propagandne kampanje, njeno fokusiranje na nekoliko ličnosti, uz kreiranje posebnih semiotičkih oružja, koja se – potpuno nevezano za kontekst u kojem se radi – koriste za svaku od tih ličnosti posebno.

Tako je za lidera PSG izmišljen “pištolj”, za predsednika DS “pašnjak”, za predsednika NS “vinograd”, a za mene “srebro”. Ova semiotika, sama po sebi, ne znači ništa, niti njen smisao i može da se nađe u objektivnoj stvarnosti.

Međutim, ritual njenog stalnog ponavljanja, stepen agresije koji se pri tome ispoljava, izbor ružnih reči – sve su to u ovoj kampanji postali kriterijumi, po kojima pripadnici kulta ličnosti Aleksandra Vučića odmeravaju stepen lojalnosti svom vođi i utrkuju se u njemu.

Baš ovaj obrazac ponašanja – stalno ponavljanje besmislenih reči – je inače, u istoriji dvadesetog veka ostao zabeležen kao jedan od kriterijuma za razlikovanje “kasnog” od “ranog” staljinizma.

Četvrta tačka je sve primetnije odsustvo značajnih delova establišmenta iz ove kampanje. Za razliku od ranijih godina, kada su se članovi vlade utrkivali u izmišljanju različitih verzija svojih sopstvenih interpretacija optužbi, sada se oni utrkuju u ćutanju.

Predsednici Vlade ne pada na pamet da ulazi u ovu kaljugu, Ivica Dačić sve češće beži u (svoj ili ruski, videćemo još) antievropski krstaški rat, a o Rasimu Ljajiću, na primer, i da ne govorimo.

Iz Vučićevog privatnog virtuelnog rata, vidimo, ima sve više dezertera. Kako stoji stvar sa vojskovođama?

“Ljudski resursi” SNS propagande su se dakle ozbiljno utanjili: osim par opskurnih tabloida – zanimljivo, po pravilu onih pod kontrolom raznih struktura ruske “meke moći” na Balkanu – u operativi ove kampanje ostalo je samo nekoliko koloritnih likova: Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, Milenko Jovanov, potpredsednik te stranke poznat po fašistoidnim predlozima o osnivanju nekakvih “jezičkih patrola”, i gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević, nesuđeni kandidat za predsednika vlade.

Kao da, polako, kampanja prestaje da bude Vladina (kao što je to ranijih godina zaista bila) i postaje privatni virtuelni rat Aleksandra Vučića protiv svega onoga što on (ponekad tačno a ponekad i ne) percipira kao elitu, i u kojem ga podržavaju sve opskurnije ličnosti. One koje više nemaju šta da izgube.

Posmatrajući ovaj proces, taj nagli pad organizacionih, intelektualnih i etičkih kvaliteta ljudi koji se nalaze oko Aleksandra Vučića, ne mogu da se otmem poređenju sa jednim detaljem iz poslednje godine koju je Slobodan Milošević proveo u Beogradu: na početku te godine, u proleće 2000. godine, o bezbednosnim pitanjima se konsultovao sa načelnikom generalštaba; na njenom kraju, sa samozvanim četničkim vojvodom Sinišom Vučinićem. Da, ovi procesi su ireverzibilni, kao i kada se plovi na Nijagarinim vodopadima: kada se pređe određena tačka, više se ne može vratiti nazad.

Možda ovaj proces nigde nije lakše uočiti nego na glavnom bojnom polju tog virtuelnog rata, Tviteru. Sve više, oni učesnici u ovom ratu koji brane kult ličnosti Aleksandra Vučića biraju da ostanu sakriveni iza izmišljenih, anonimnih, naloga i živopisnih fotografija pčelica, cveća i likova iz crtanih filmova. Istovremeno, sve više onih koji taj kult i njegovog nosioca kritikuju, biraju da se predstave punim imenom i prezimenom, a ne retko i fotografijom. Nije sve u sendviču, ponešto je i u časti.

Peta tačka je sve slabiji kvalitet pojedinačnih propagandnih pokušaja. Deduktivni silogizmi – matrica na kojoj se oni inače zasnivaju – sada sadrže sve više raznih formalnologičkih grešaka i tu se zapravo radi o običnim sofizmima. Njihove polazne premise su sve direktnije i sve kraće, i uglavnom se svode na jednostavne parove u kojima su obe premise pogrešne.

Prva od njih se uvek svodi na tezu da je svako ko kritikuje Aleksandra Vučića, njegov neprijatelj. Druga se svodi da svako ko je njegov neprijatelj planira da ga ubije. Dakle, ako svaki A nužno implicira B, a svaki B nužno implicira C, onda i svaki A nužno implicira C: svako ko kritikuje Vučića nužno planira i da ga ubije.

Iz dve pogrešne premise kategoričkog deduktivnog silogizma, to je dobro poznato svima koji su se makar površno bavili teorijom formalne logike, nikada ne može da proizađe tačna konkluzija.

Logika SNS propagandnih kampanja svodi se tako uvek na razne varijetete istog bazičnog sofizma: neki ljudi idu vozom; neki vozovi idu na struju; dakle, svi ljudi idu na struju.

Ovde dolazimo i do trećeg segmenta naše današnje analize. Čemu stvarno ova opsednutost smrću i ubistvima, taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples u dvadeset prvom veku?

Tačno je da je mnogo diktatora, u poslednjim fazama svoje vladavine, bilo opsednuto strahom od ubistva – nema potrebe da idemo dalje od Staljina, koji je poslednjih godina života optužio jevrejske lekare u SSSR da su napravili i posebnu zaveru sa ciljem da ga ubiju. Međutim, u svetu u kojem mi danas živimo, u modernom svetu, ovaj fenomen je, bar u Evropi, postao vrlo redak.

Aleksandar Vučić dobro zna da nije, niti ikada može biti, fizički ugrožen od glumaca, šminkerki, novinara, tviteraša i blogera. Tu elementarnu činjenicu on može da zna uprkos tome što se na čelu Bezbednosno-informativne agencije nalazi njegov stranački kolega, Bratislav Gašić, koji o bezbednosti nema pojma: naprosto, i svaki pripravnik u toj agenciji ima dovoljno znanja da dođe do tako jednostavnog zaključka.

Zašto onda, uprkos svemu tome, Vučić preko televizije poziva Sašu Jankovića i Vuka Jeremića da dođu da ga šutiraju nogama, a nema hrabrosti da se makar sa jednim od njih suoči u civilizovanom TV duelu? Zašto dobrovoljno učestvuje u ovoj patetičnoj maskaradi?

Da li se kod Aleksandra Vučića radi o prirodnom strahu od smrti, nečemu što je imanentno svima nama (ljudima) i po čemu se mi inače razlikujemo od životinja, kod kojih taj strah ne postoji? Različiti su načini na koje svako od nas ovaj strah sam sa sobom rešava: jednima pomaže religija, drugima literatura, treći se bave okopavanjem bašte… Jedino Aleksandar Vučić, međutim, oseća potrebu da svoju fobiju deli sa milionima ljudi, zloupotrebljavajući medije sa nacionalnom frekvencijom, i usmeravajući svoju iracionalnu agresiju na one koji ga kritikuju sa sasvim racionalnim argumentima. Ponekad, zaista, pomislim da su sve te emisije, možda, i u terapeutske svrhe…

Ili se, opet, radi o načinu za racionalizaciju sopstvenih neuspeha, čiji obim, sa vremenom, poprima groteskne razmere: sve težih pritisaka obe velike sile zbog olako datih, a neispunjenih obećanja; neizbežnog i relativno brzog, a objektivno katastrofalnog, ishoda pregovora o Kosovu; lične međunarodne izolacije i odsustva onih toliko željenih sastanaka na vrhu sa svetskim liderima; neispunjenih očekivanja oko te famozne stope rasta koja će u ovoj godini biti više nego dvostruko manja u odnosu na projekcije koje je on uporno, mesecima, iznosio?

Ne bi se po prvi put u istoriji desilo da, suočen sa toliko mnogo neuspeha u kratkom vremenu, autoritarni lider traži opravdanje – više pred samim sobom nego pred javnošću – u izmišljenim spoljnim ili unutrašnjim neprijateljima. Što su ti neuspesi u stvarnosti veći, i neprijatelji u mašti moraju biti opasniji. Šta je logičnije nego da, u susret potpunom krahu njegove politike, oni budu zamišljeni kao ubice?

Ili je možda reč o sopstvenoj anticipaciji budućnosti, zasnovanoj na egocentričnoj opsesiji da se, po svaku cenu, uđe u istoriju? Aleksandar Vučić je dosad više puta u medijima najavljivao svoj “tragični kraj”: u jednoj prilici je čak rekao da zna “kako će skončati”, u drugoj je sam sebe poredio sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem.

Ove sopstvene projekcije su, očigledno, isuviše česte da bi bile slučajne: radi se o nekoj vrsti mazohističke mešavine straha i želje. Na izvestan način, Vučić u svojoj glavi, verovatno, mehanički povezuje dva pojma, iako se oni nalaze na različitim ontološkim nivoima: to su istoričnost i tragičnost. Da bi neka ličnost bila istorijska, ona mora da ima tragičan kraj.

Već sasvim letimičan pregled srednjoškolskog udžbenika istorije može da dokaže besmisao ove hipoteze. Neke istorijske ličnosti zaista su imale tragičan kraj: Džon Kenedi, Adolf Hitler, Patris Lumumba, Martin Luter King, Zoran Đinđić, da ne idemo dalje. Mnoge druge ga nisu imale: Josip Broz Tito, Knez Miloš, Francisko Franko, Luj Četrnaesti, Vinston Čerčil.

Dakle, korelacija između istoričnosti i tragičnosti naprosto ne postoji: ličnost može biti istorijska, i umreti u svom krevetu u dubokoj starosti; može imati i zaista tragičan kraj, a ne biti uopšte istorijska. Zna li neko ko je bila prva žrtva Drugog svetskog rata, na primer? Ili poslednja? A imena obe te osobe su ostala zapisana.

Međutim, ova dva nasumično izabrana niza istorijskih ličnosti pokazuju nam još jedno zanimljivo odsustvo korelacije. Činjenica da je neka istorijska ličnost imala svoj tragičan kraj ne znači nužno da se radi o pozitivnoj ličnosti, baš kao i obrnuto. Aleksandar Vučić je u poslednjih nekoliko meseci više puta – iako ga to niko nije pitao – naglasio da je njemu sada jedino važno to kako će ga istorija pamtiti.

Pod pretpostavkom da je u ovoj izjavi iskren – a meni lično izgleda da jeste – onda bi trebalo da manje misli o svom sopstvenom kraju (to je inače uvek pomalo bizarno za relativno mladog čoveka) a više o onome što će ostaviti posle svog (bilo kakvog) odlaska. Taj bilans će mnogo više uticati na istorijsku sliku o njemu, od samog načina odlaska. O tome inače poslednjih meseci intenzivno razmišlja i britanska kraljica Elizabeta II – doduše, ona u svojoj 92. godini…

Konačno, kakve političke posledice je izazvala, a i dalje izaziva, ova letnja maskarada sa naslovnim stranama i vređanjem, kako bi se ovogodišnja propagandna kampanja Aleksandra Vučića mogla da nazove? Po našem mišljenju, ona je višestruko štetna.

Najpre, štetna je po Vučića samog. On očigledno provodi isuviše vremena prateći često besmislena pisanja po raznim portalima i društvenim mrežama, osmišljavajući odgovore, spinove, napade i kontranapade. Zamislite koliko se samo tvitova dnevno napiše o Putinu, Merkelovoj, Trampu ili Anđelini Džoli?

Realnost se, međutim, ne nalazi ni na tim mrežama, ni na portalima ni na naslovnim stranama tabloida, niti je samo one mogu oblikovati. Virtuelni rat nekada ima smisla, kao pomoćno ratište u političkoj borbi, ali se ona nikada ne može redukovati samo na virtuelni prostor.

Takođe, nepristojno česta pojavljivanja u javnosti – bilo kada se ode na neki besmislen događaj, daleko od Beograda, samo da bi se komentarisao jedan ili dva tvita, bilo kada se satima, uoči novog radnog dana, gostuje na nekoj opskurnoj televiziji – mu takođe štete.

Ovakvo silovanje javnosti urušava i one ostatke autoriteta koje on još ima u niže obrazovanim slojevima, a istovremeno kod svih onih koji se sa njim ne slažu stvara i jedan dodatno negativno osećanjej: osećanje gađenja.

Međutim, ova kampanja je štetna i po Srbiju u celini. Svi njeni detalji se pažljivo prate, snimaju i analiziraju i u drugim zemljama, naročito onim susednim. Posebno oni koji su dokumentovani i slikom i tonom: od boje i oscilacija u glasu, preko ritma disanja i koncentracije u pogledu, pa do intenziteta znojenja. Neko ko se – makar koliko lažno – predstavlja kao predsednik Srbije morao bi da vodi računa da ostavi makar spoljni utisak stabilne ličnosti.

Agresija, frustracija, neumerena hvalisanja, izmišljanje stvari koje se nikada nisu desile, operisanje sa fikcijama – to su sve odlike jednog, u suštini, detinjastog obrasca ponašanja.

Kada se taj obrazac uoči kod Donalda Trampa on može da izazove legitiman strah: Trampu je ipak dostupno ono crveno dugme za lansiranje nuklearnog oružja (tim pitanjem su se inače bavili i američki psihijatri, i to više puta).

Kada se uoči kod Redžepa Tajipa Erdogana, isti obrazac ponašanja izaziva bes: stotine hiljada nevinih ljudi je u Turskoj zatvoreno pod lažnim optužbama, kao žrtve manije gonjenja jednog čoveka.

Međutim, Aleksandar Vučić nema ni crveno dugme kao Tramp, niti je objektivno u stanju da ikoga, a kamoli stotine hiljada ljudi, zatvori zato što mu se tako ćefne, kao Erdogan.

Na primer, uprkos intenzivnom pritisku ministra policije Nebojše Stefanovića, kroz razne neprimerene izjave u medijima poslednjih dana, nijedan tužilac u Beogradu nije smatrao za potrebno da Sergeja Trifunovića, povodom onog čuvenog tvita od pre mesec dana, pozove čak i na običan informativni razgovor.

Dakle, u odsustvu realnih instrumenata sile, opisani obrazac detinjastog ponašanja Aleksandra Vučića ne može da izazove ništa drugo nego podsmeh.

I ma koliko bih ja lično bio zadovoljan kada bi se politička karijera Aleksandra Vučića što pre završila (greška je, zaista, bila što je uopšte ikada i počela – ali o tome nekom drugom prilikom) mene ovaj podsmeh nimalo ne veseli. Jer, granica između tog podsmeha i sažaljenja prema celoj Srbiji je vrlo tanka.

Posted in Društvo, Naslovna, Politika and tagged .
      • Zoran Čičak


        Ekonomija

        Zoran Čičak

        Blumberg je juče posle podne objavio jedan zanimljiv tekst: „EU razmatra da uključi Tursku u listu poreskih rajeva“. Ali, zašto se i Srbija zatekla, zajedno sa Turskom, pod pretnjom crne liste?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Srđan Ćesić


        Politika

        Srđan Ćešić

        Godinu dana od kad su me Trampov dolazak na vlast I nova faza propasti svega naterali da napravim ovaj video.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Društvo

        Dragana Đermanović

        Nedavno sam se susrela sa jednom profesionalnom, ali i ličnom dilemom. Da li su isključivo “ženske” konferencije, skupovi i okrugli stolovi zaista pravo mesto da govorimo o problemima žena u biznisu?


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Milan Aranđelović


        Svet

        Milan Aranđelović

        Bajke su izmišljene priče o izmišljenim ljudima u magičnom okruženju.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Zoran Čičak

        Moj stav


        Zoran Čičak

        U celini, današnja Evropa i svet su se za dvanaest godina presudno promenili u odnosu na Evropu i svet Buša mlađeg, Blera i Širaka, koje je Angela Merkel zatekla kada je preuzela dužnost 2005.


        + više
        Continue reading →
      • Milan Marković


        Svet

        Milan Marković

        Ovo je naslov pesme Gila Scott-Herona napisane početkom sedamdesetih godina prošlog veka.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Vesna Vujić


        Preporuka

        Vesna Vujić

        Akademik Vladimir Kostić, retka “zverka” među savremenicima


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Janko Baljak


        Mediji

        Janko Baljak

        Novinar Stevan Dojčinović je “u ime svih nas” objavio u New York Times-u svoj “krik” upućen kreatoru Facebook-a.


        + više

        + više
        Continue reading →
      • Tamara Spaić

        Moj stav


        Tamara Spaić

        Pre opšte vakcinacije od malih boginja neophodna je opšta vakcinacija protiv ludila i agresije, inače neće niko preostati ni da se vakciniše, ni da se zarazi.


        + više
        Continue reading →
      • Dragana Đermanović


        Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        U Irskoj je trenutno “Nedelja nauke”, a jedan tamošnji autor je istraživao koliko Irci znaju o nauci i naučnim dostignućima, i zašto je važno da se o tome govori.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Mediji

        Slaviša Lekić

        Kako je moguće da se smeće, što “Srpski telegraf” nesporno jeste, prodaje na kioscima?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Suzana Trninić

        Nemoj da budeš nasilni dripac samo zato što ti se čini da je tako lakše. Teže je da se pogledaš I kreneš da menjaš sve oko sebe, uključujući I sebe.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Preporuka

        Janko Baljak

        Topla preporuka za: FLUX radio online studentsku radio stanicu, studenata Fakulteta dramskih umetnosti, koja kreira medijski prostor za mlade autore, producente i i ljubitelje radija.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Nebojša Vučinić

        Mnogo se pričalo o asfaltiranju Skadarlije i da li će preko asfalta biti vraćena kaldrma, skinuta na užas svih koji poštuju ovo malo vekovne tradicije sačuvane u Beogradu. A šta znamo o Skadarliji?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Dušan Nedeljković

        Deset pojava koje izazivaju najveću otvorenu bezrazložnu mržnju u Srbiji


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Nebojša Vučinić

        Odlična analiza ponašanja i glumačke tehnike predsednika Srbije na javnim nastupima


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Knjiga

        Milan Aranđelović

        Nakon smrti svoje majke trinaestogodišnja Virdžinija doživela je svoj prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Društvo

        Zoran Čičak

        “Revolucije su lokomotive istorije” napisao je jednom prilikom Karl Marks. Na današnji dan, pre sto godina, topovski pucnji sa Aurore označili su početak Oktobarske revolucije.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        Kraj startap ere… ili nova prilika?


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Nebojša Vučinić

        Bilo je to rečno ostrvo s velikom istorijom. Za njega se vezuju Argonauti, Trajan, Mongoli… A onda ga je, izgradnjom Đerdapa, prekrio Dunav.


        + više

        + više
        Continue reading →