BND Kosovo intelligence report


Region

Zoran Čičak

“Neko bi mu preneo neku informaciju i on bi nestao na dva sata. Rezultat bi bilo nekoliko leševa u jami.” (Britanski obaveštajac o Ramušu Haradinaju, Gardijan, 10.09.2000.)


+ više

+ više

U subotu 9. septembra 2017. godine bivši komandir voda u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, bivši gerilac i ratni komandant OVK, haški optuženik čiji su svedoci misteriozno gubili živote, sadašnji političar, a po pretpostavkama nekih zapadnih obaveštajnih službi i dalje učesnik u švercu cigareta po Grčkoj, Albaniji i Italiji postao je, po drugi put, predsednik vlade. Nečega što sebe već odavno naziva zemljom ali to još uvek nije, i nečega što Srbija već odavno naziva svojom pokrajinom, iako to više nije.

Nemačka obaveštajna služba, BND, bavila se Ramušom Haradinajem godinama, u kontinuitetu, i njegovo ime zauzima značajno mesto u svim nemačkim analizama stanja na Kosovu, a posebno veze između trgovine drogom, cigaretama, terorizma i drugih oblika organizovanog kriminala, i politike. Jednu od tih analiza, onu od 22. februara 2005. godine, na 27 strana nemačkog originala, možete da pročitate i na kraju ovog teksta.

Po prvi put, Ramuš Haradinaj je u taj kabinet seo još početkom decembra 2004. da bi ga napustio već 8. marta 2005. godine i iz njega otišao pravo u pritvor Haškog tribunala. Oni koji poznaju situaciju na Kosovu tvrde da su ključni Haradinajevi lobisti tada bili bivši komunistički funkcioneri: Mahmut Bakali i Azem Vlasi.

U međuvremenu, uživao je podršku i vrhova albanskog organizovanog kriminala na Kosovu – Nasera Keljmendija i Ekrema Luke. U izveštaju BND pominju se i njihove veze sa tadašnjim srpskim biznismenom Bogoljubom Karićem. Sam Karić i njegovi poslovni interesi na Kosovu bili su, inače, predmet jedne druge analize BND (AN 55D-0027/04 od 18. marta 2004. godine) ali ćemo se njom baviti nekom drugom prilikom.

Za vreme suđenja u Haškom tribunalu, Ramuša Haradinaja je branila londonska advokatska firma, Matrix Chambers, čiji je jedan od osnivača bila i Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika srpskog premijera, Aleksandra Vučića.

Sam advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane – Ben Emerson – danas je član drugostepenog sudskog veća koje bi do februara naredne godine trebalo da odluči o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Ramuš Haradinaj se u premijersku fotelju vratio zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju će taj potez na dalju Vučićevu karijeru tek imati.

Početkom ove godine, Haradinaj je uhapšen u Francuskoj na osnovu poternice Interpola raspisane na zahtev Srbije, a po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu (detaljnije opisano u: http://mojizbor.info/2017/05/zlocin-bez-kazne/ ) – zahtev za njegovo izručenje je naravno odbijen.

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je neko, za koga je čak i ona čuvena Karla del Ponte bila ubeđena da je ratni zločinac, bio Aleksandru Vučiću najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

Neke analize – na primer ona ljubljanskog instituta IFIMES od 14. jula ove godine – http://www.ifimes.org/en/9422 – polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli. Zaista, ključna dva glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je baš Bedžet Pacoli.

Ove hipoteze zasnivaju se na pretpostavci – prethodno potvrđenoj, uostalom, i u Crnoj Gori i u Makedoniji i u Bosni i Hercegovini – da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima.

Balkan je, drugim rečima, rusko tante za kukuriku za građanski rat u Ukrajini koji je Zapad pokrenuo 2014. godine. Svaki novi rat na Balkanu je za Kremlj zgodan način da se protivnik zadrži daleko od kućnog praga: baš kao i Staljinu, aprila 1941.

Tu negde se ruski interesi presecaju i sa nemačkim: obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u tzv. “potrošene lidere”, one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti.

Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović, i duhovni sin još jednog haškog optuženika, Aleksandar Vučić, i neonacistička predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom balu vampira pridruži i Ramuš Haradinaj? Kvartet trgovaca smrću je sada kompletan.

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Poluostrvu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD a ne već odavno disfunkcionalnog Brisela.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine.

Da li bi ih, da je vreme u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, možda počinio legitimno je spekulisati, ali ta linija razmišljanja dalje od spekulacija nas neće odvesti. Za razliku od Haradinaja Albin Kurti nije ratni zločinac, i već neko vreme je favorit Stejt Departmenta.

Na ovoj tački dolazimo do još jednog mogućeg objašnjenja. Prošle nedelje, kada je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata mi je to prokomentarisao ovako:

“Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega.”

I zaista, ako su leševi i obeležili politički put Aleksandra Vučića, od onih u Štrpcima i Srebrenici, preko leša Slavka Ćuruvije i radnika u zgradi RTS-a, pa sve do žrtava poplava u Obrenovcu, putnika u helikopteru i noćnog čuvara u Savamali, Vučić nijedan od tih leševa nikada nije video svojim očima. Svi oni jesu bili žrtve njegove perverzne ideologije i opsesivne volje za moć, ali su sve to ipak bile smrti na distanci. Za razliku od Vučića, iskustvo Ramuša Haradinaja sa smrću je bilo mnogo neposrednije: svoje leševe je i gledao i dodirivao.

Pored toga, za razliku od Vučića koji je o tome samo čitao, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaede, Osamom bin-Ladenom. Na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, dogovoreno je osnivanje ćelija Al-Kaede u Albaniji i na Kosovu.

Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa, kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaede, Ajmana al-Zavahirija.

Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće: Ljuan (1973) je poginuo 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999 godine; Enver je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao “obračun albanskih kriminalnih klanova”; Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji; do kraja 2017. godine i on će verovatno biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu.

Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za neporavnate dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Stara dama sa kosom je u poslednje dve decenije nemilosrdno mahala i levo i desno oko glave Ramuša Haradinaja i desetkovala njegovu porodicu. Činjenicu da je neke trenutke, one u ratu 1997-1999. ali i neke kasnije, preživeo može da zahvali pukom slučaju.

Činjenicu da je pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine može da zahvali pohlepnosti bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon.

Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao “istorijska ličnost”.

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine, sa različitim interesima – ruskim političkim, Pecolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da je sruši biti i sam Aleksandar Vučić, koji će time trgovati da bi i sopstveni odlazak nekako odložio. Ali Brajan Hojt Ji još uvek nije završio “dosije Haradinaj”: Vučiću ovaj razgovor tek predstoji…

Ako ih, obojicu, stara dama sa kosom ne preduhitri. Jer, u slučaju Ramuša Haradinaja se ipak, kako ga je opisao jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a radi o “psihopati”.

Posted in Hronika, Naslovna, Politika, Region.