Zašto u Srbiji roditelj ne može da odredi staraoca svom detetu?


Društvo

Tamara Skrozza

Kada te konačno ubije i smesti dva metra pod zemlju, Srbija će ti na kraju uzeti i dete.


+ više

+ više

Uzeće ti ga, jer ti – jadniče ili jadnice – nisi sposoban da odlučiš ko je iz tvog okruženja najpogodniji da se o tvom detetu stara, ko tvoje dete najbolje poznaje, ko može da mu pruži najviše.
Ko ti je kriv što si crkao pre vremena? I što nemaš partnera, rodbinu, što su ti roditelji umrli, što je najbliža rodbina daleko, što si sam?
Baš zato što ti je takav bio život i takva bedna smrt – država će odlučiti šta će biti s tvojim detetom. Imaš prijatelje koji bi dete prihvatili, koji ga vole, poznaju, koji su rekli da bi o njemu brinuli “ako se, ne daj bože…”? Imaš imovinu, životno osiguranje koje tom detetu obezbeđuje makar školovanje?
Zabole državu uvo za to.

Jer, država zna bolje, država ima više, država je u stanju da se o tvome čedu stara bolje od bilo koga.
Čak i ovakva – raspadnuta, trula od korupcije i zloupotreba, bedna, smrdljiva, zaostala i polupismena – ona te pretiče u moći odlučivanja i rasuđivanja.

Da, upravo je tako.
Ako vam se desi da kojim slučajem umrete dok vam je dete još maloletno, a nemate nikoga ko bi se o tom detetu brinuo “po sili zakona”, država je ta koja odlučuje šta će s vašim detetom biti. Nemate pravo da unapred odlučite ko će se o njemu brinuti: džaba vam dogovori s prijateljima i kumovima, džaba vam priča da hraniteljske porodice mogu da unište sasvim normalno i zdravo dete, a da centri za socijalni rad nisu sposobni da obezbede ni sopstvena dvorišta, a kamoli da donesu logičnu i racionalnu odluku o daljoj sudbini bića kojem ste dali život.

Činjenica je da – u ostatku civilizovanog sveta, gde roditelj sam odlučuje šta bi se s detetom dogodilo u slučaju nekakve tragedije – i roditelj može da pogreši. Činjenica je da i među ljudima kojima roditelji bezgraničnu veruju, može da se nađe neko ko je zaista nepodoban za roditelja.
Ali, u uslovima u kojima mi živimo, čak i najgora roditeljska odluka, sto je puta bolja od bilo koje odluke sakate države, totalno obezglavljenih centara za socijalni rad i raznoraznih eksperata koji (i sami izmučeni životom u Srbiji) teško da vide dalje od sopstvenog nosa i lekcija koje su nabubali u školi.

Živim život sličan sagovornici u ovoj priči “Blica”, i već godinama sam u strahu da će mi dete – pored mnogo podobnih prijatelja i kumova – završiti kod nekakvih hranitelja, u nekakvom domu, gde će živeti bez ljubavi i gde će joj uništiti život, psihu, talente, potencijale.
Raduje me zato što je bar neko otvorio temu koja se tiče svakog od nas, a koja – za razliku od raznih drugih – podrazumeva laka i brzo ostvariva rešenja (a koja se ne svode na onu već poslovičnu govnjivu motku).

Posted in Društvo, Naslovna.