Vučić: Osoblje Ambasade iz Makedonije povučeno zbog OBAVEŠTAJNOG DELOVANJA PROTIV SRBIJE


Region

Zoran Čičak

U nedelju, 20. avgusta popodne u Beograd su počele da stižu prve informacije o odlasku osoblja ambasade Republike Srbije iz Skoplja. Najpre one nepotvrđene, pa nezvanične, potom sve detaljnije…


+ više

+ više

Prve vesti o tome tek uveče je objavila makedonska televizija Telma, a negde posle 23 časa vest je objavila i televizija N1 koja se gleda i u Srbiji.

U ponedeljak, 21. avgusta, u srpskom establišmentu su bili primetni znaci blage konfuzije. Premijerka Ana Brnabić je enigmatično rekla “ne radi se o maloj stvari”; ministar spoljnih poslova Ivica Dačić odlagao je svoju izjavu par sati, očigledno čekajući da čuje šta će o celom slučaju da kaže Aleksandar Vučić.

Konačno je i pomenuti nešto kazao, navodeći kao i obično obaveštajne podatke, ofanzivni rad, zaštitu interesa Republike Srbije, nacionalne interese i nekoliko drugih fraza koje koristi uvek kada želi da kaže nešto što će da zvuči učeno i važno, a ne zna tačno šta uopšte želi da kaže.

Dok je vladajući establišment bio u konfuziji, bio je i opozicioni. U jednoj značajnoj opozicionoj stranci razmatrana je pretpostavka o povlačenju diplomatskog osoblja pod pritiskom Zapada, pošto “ambasada već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”.

Na društvenim mrežama, ovakve interpretacije ponudili su i pojedini analitičari, inače bliski Aleksandru Vučiću ali takođe i političkim strukturama NATO saveza.

Uveče, aferu su – kao i obično – preuzeli tabloidi. Od osam beogradskih dnevnih novina, čak šest ovu temu ima na današnjim naslovnim stranama, sa naslovima koji se samo marginalno razlikuju: pominju se “prisluškivanja”, “praćenja i zastrašivanja”, “nož u leđa”, “rat”, već zavisno od stepena agresivnosti koji je u okviru propagandne mašinerije Aleksandra Vučića određen za svaku od tih novina.

Za čitaoce koji su propustili da ovaj vodvilj prate u medijima juče, na kraju ovog komentara dajemo link na tekst objavljen u Blicu, koji prilično verodostojno daje faktografski opis događaja u ponedeljak.

Ovog puta, slučajno ili ne, kao najbolje informisan od svih tabloida pokazao se Informer, koji je na današnjoj naslovnoj strani – koristeći znak pitanja kao smokvin list – postavio pitanje: “Makedonci prisluškuju čak i Vučića?”

Makedonski tabloidi su temu, očekivano, izvrgli podsmehu: “Sloboden Pečat”, na naslovnoj strani, euforično piše: “Jednom i mi da špijuniramo!”

Nije tajna da tenzije između onog dela srpskog establišmenta koji je sklon Rusiji, i političke elite koja je 31. maja ove godine formirala novu makedonsku vladu traju već skoro godinu dana.

Mediji i političari koji su pod uticajem Kremlja počeli su satanizaciju novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, još davno pre parlamentarnih izbora u ovoj zemlji, u decembru 2016. godine. Lider makedonske levice predstavljan je kao “šiptarski (ponekad i ustaški) plaćenik”, “agent CIA”, “narko diler” – gotovo kao da je opozicioni političar u Srbiji.

U proleće ove godine, postalo je očigledno da u inžinjeringu čiji je cilj bio da stari makedonski establišment ostane na vlasti uprkos izbornim rezultatima učestvuju i pojedina lica i institucije iz Srbije: diplomata u srpskoj ambasadi u Skoplju Goran Živaljević (u krugovima u kojima se kreće poznatiji kao Guta) i narodni poslanik SNS i novinar Politike Miroslav Lazanski.

Krajem maja portal Krik koji se bavi istraživačkim novinarstvom objavio je – pretpostavljamo – samo jedan deo službenih beleški makedonskih bezbednosnih agencija, potkrepljen transkriptima telefonskih razgovora ove dvojice.

Poslednjeg dana maja, kada je Aleksandar Vučić položio zakletvu pred poslanicima Narodne skupštine i Zoran Zaev je položio zakletvu pred poslanicima makedonskog parlamenta, Sobranja. Tako su se putevi ove dvojice političara simbolički ukrstili, i jedna sekvenca tog ukrštanja je i događaj o kojem danas pričamo. Ne i poslednja, kao što ćemo videti, ali o tome nešto kasnije.

Evropska narodna partija Angele Merkel dugo je štitila bivšeg makedonskog lidera, Nikolu Gruevskog: na jedan njegov predizborni miting, prošlog decembra, došao je i jedan od najbližih evropskih saveznika Frau Merkel, ambiciozni šef austrijske diplomatije, Sebastijan Kurc.

Kao lider stranke koja je pridruženi član EPP, i lično duboko opsednut aurom moći oko nemačke kancelarke, Aleksandar Vučić je isto podržavao Nikolu Gruevskog i u tome nije video ništa sporno. Linearni način razmišljanja kome je on inače sklon (i na ovaj pojam ćemo se kasnije vratiti) doveo ga je do otprilike sledećeg zaključka: “ako nekog podržavaju i Angela Merkel i Vladimir Putin, onda mogu to i ja da učinim”.

Ipak, pokazalo se da je – baš kao i na Kosovu i u Crnoj Gori – i u Makedoniji presudna američka, a ne evropska, nemačka ili ruska politika. Još od kad su američke specijalne službe tadašnjoj makedonskoj opoziciji dostavile snimke razgovora Nikole Gruevskog, bilo je jasno da je njegova politička karijera završena, i da je samo pitanje kako će ta završnica biti tehnički odigrana: grublje ili nežnije.

Aleksandar Vučić još jednom nije pravilno razumeo raspored figura na balkanskoj šahovskoj ploči. Od pešaka je mislio da je lovac, od dame da je pešak. Odnosi Srbije i Makedonije postali su tako talac njegove hronične nesposobnosti da čak i ispravno shvati međunarodnu politiku, a kamoli da tačno predvidi ključne procese u njoj.

Kada je u četvrtak, 27. aprila 2017. godine rulja organizovana od strane VMRO-DPMNE upala u makedonski parlament Nikola Gruevski se nalazio u Beču. Prema našim saznanjima, očekivao je da predsednik Republike Đorđe Ivanov proglasi vanredno stanje, pa da pohapsi i Zaeva i sve svoje protivnike. To se nije desilo, ali je te večeri Skoplje konačno poprimilo obrise balkanske Kazablanke i svi režiseri, glumci i statisti i dalje funkcionišu upravo u okvirima tako postavljene scenografije.

Nekoliko dana kasnije, Ivanov je konačno popustio i mandat za sastav nove makedonske vlade poverio baš Zoranu Zaevu. Razgovor u četiri oka sa američkim izaslanikom za Balkan, Brajanom Hojtom Jiem, bio je dovoljan da promeni mišljenje.

Gruevski je precenio integritet svog političkog saveznika, predsednika Makedonije, potcenio kvalitet argumenata u fascikli Hojta Jia, precenio stvarne ruske kapacitete da mu efikasno pomognu, potcenio zasićenje Angele Merkel aferama koje je proizvodio. Trenutno mu je oduzet pasoš pod optužbama za korupciju, a nedavna promena državnog tužioca u Skoplju ne deluje mi kao nešto što bi trebalo da ga posebno obraduje.

Vratimo se sada na događaj od nedelje, o kome dosad postoje četiri verzije, od kojih se neke delimično poklapaju. Hajde da uporedimo zvaničnu verziju, tzv. NATO verziju, rusku verziju i Informerovu verziju. Gde su njihove jake i slabe tačke?

Zvanična verzija se zasniva na dve tvrdnje: da su makedonske vlasti “prisluškivale” (u drugoj verziji “pratile i zastrašivale”) srpske diplomate, i da će Makedonija glasati za prijem Kosova u UNESCO. Ova verzija je po našem mišljenju, najslabija, jer je očigledno sklapana na brzinu.

Najpre, prisluškivanje stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, praćenje njihovih komunikacija, opservacija ljudi koji su u njima zaposleni i njihovih kontakata u zemlji prijema – sve to predstavlja redovnu praksu svih obaveštajnih službi u celom svetu.

Sve službe primenjuju iste standardne procedure nad svim stranim ambasadama na njihovoj teritoriji, osim nad onima koje su baš potpuno beznačajne pa na njih ne vredi trošiti resurse. Srpska ambasada u Skoplju, naravno, nije beznačajna za Makedoniju. I odmah da razjasnimo: nijedna od tih mera ne smatra se kršenjem Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.

Sve ambasade, naravno, vrlo dobro znaju da su prisluškivane i – za one izuzetno važne razgovore – u okviru zgrada DKP imaju tzv. “gluve sobe” koje funkcionišu na principu Faradejevog kaveza i koje su, zavisno od kvaliteta ugrađene opreme, manje ili više zaštićene od prisluškivanja. Bio bih vrlo iznenađen da naša ambasada u Skoplju, recimo, nema “gluvu sobu”.

Za one druge razgovore, koji nisu dovoljno važni da bi bili obavljani u “gluvoj sobi”, diplomate u celom svetu, pa i u Skoplju, baš briga: o dogovorima za ručkove, prijeme i premijere ionako mogu da ih slušaju kad i koliko god hoće.

Dakle, ako je tzv. “ofanzivno delovanje” protiv Srbije koji je juče pomenuo Aleksandar Vučić samo prisluškivanje, ono definitivno nije razlog za povlačenje osoblja. Navod u jednim novinama da su makedonske vlasti “pratile i zastrašivale srpske diplomate” bi – ako je naravno tačan – već predstavljao kršenje Bečke konvencije, ali je uobičajeno da se, u slučaju manjih kršenja Konvencije, uloži diplomatska protestna nota, i stvar reši direktnim pregovorima. Naprosto, stvar dobrih običaja je da se od manjih kršenja (koja mogu biti uzrokovana neiskustvom, ličnim odnosima, preteranom revnošću, ponekad i finansijskim razlozima, ponekad kriminalnim) ne pravi politički problem.

Dakle, ništa što se tiče tretmana naših diplomata u Skoplju nije moglo da bude dovoljan razlog za političku odluku o povlačenju osoblja u nedelju.

Drugi sasvim neozbiljan razlog u “zvaničnoj verziji” je najava da će Makedonija navodno glasati za prijem Kosova u UNESCO. Hajde da i ovde pogledamo činjenice. Prvo, Kosovo još nije ni podnelo zahtev za prijem u UNESCO. Drugo, Skupština ove organizacije nije ni počela, pa ni Makedonija, kao ni druge članice, još nije ni glasala. Treće, na prethodnoj Skupštini UNESCO, 9. novembra 2015. godine, Makedonija je već glasala za prijem Kosova u članstvo ove specijalizovane organizacije UN, ali tada to niko u Beogradu nije ni pomenuo (a kamoli povukao osoblje ambasade) jer je u Skoplju na vlasti bio Gruevski, štićenik Frau Merkel. Konačno, četvrto, da li je Srbija povukla svoje ambasade iz bilo koje druge države koja je glasala (ili će glasati) za prijem Kosova u neku međunarodnu organizaciju, ili se u slučaju Makedonije radi o nekom specijalnom tretmanu?

Očigledno, ni ovaj razlog ne može da se uzme kao dovoljno ozbiljan.

Druga, tzv. NATO verzija polazi od toga da ambasada Srbije u Skoplju “već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”. Imajući u vidu profile analitičara koji su ovu teoriju zastupali na društvenim mrežama, gotovo da je očigledno da je ta “velika strana služba” ruski FSB.

Slabe tačke ove teorije je lako uočiti. Ima ih dve. Najpre, pomenuti Goran Živaljević, poznatiji među prijateljima kao Guta, inače radnik Bezbednosno-informativne agencije raspoređen na dužnost u ambasadi u Skoplju, već više od dva meseca više nije na svom starom poslu. Dana 8. juna su predstavnici srpske BIA i makedonskih službi održali sastanak u Beogradu i u kolegijalnom i vrlo prijateljskom razgovoru – posle su otišli i na ručak koji je bio jako veseo – dogovorili uzajamno povlačenje svojih predstavnika u ambasadama u drugoj državi. Guta i njegov makedonski kolega vratili su se svojim kućama 15. juna.

Bez obzira na prilično histerične ispade srpskog ministra inostranih poslova, Ivice Dačića, koji je tvrdio kako Guta nije radio ništa nedozvoljeno – ili bar ništa što ne rade drugi obaveštajci – profesionalci u BIA su dobro znali da obaveštajac ne pravi selfije u parlamentu tuđe zemlje gde je na dužnosti, dok hodnicima tog zdanja teče krv poslanika i novinara. Nesrećni Guta je zato morao da se vrati i iz Skoplja (pre par godina se, pod pomalo čudnim okolnostima, vratio i iz Zagreba) ali ništa strašno, ionako će uskoro u penziju.

Vratimo se na osnovnu liniju priče. Kada se Goran Živaljević već vratio u Beograd, a posebno posle izuzetno zanimljivog razgovora između srpske premijerke Ane Brnabić i njenog makedonskog kolege, Zorana Zaeva, u Trstu 12. jula, zašto bi srpska ambasada u Skoplju odjednom ponovo postala problematična? Da li bi novi direktor BIA, Bratislav Gašić, i nova premijerka Ana Brnabić, na svoju ruku ponudili ambasadu Srbije “na poslugu” nekoj “velikoj stranoj službi”? Deluju li vam njih dvoje kao Džems Bond i Mata Hari?

Konačno, da li neko ozbiljan zaista misli da bi služba kao što je ruski FSB svoj obaveštajni punkt u nekoj zemlji izmestila iz sopstvenih, vrhunski obezbeđenih (u smislu fizičke, elektronske i kriptozaštite) prostorija u ambasadi Ruske federacije u Pirinskoj ulici 44 u Skoplju, i to baš u srpsku ambasadu čiji su tehnički parametri zaštite na mnogo nižem nivou, a osoblje se već (još pre Gutinih izleta) nalazi pod režimom povišene prismotre?

Dakle, tzv. NATO verzija da se u srpskoj ambasadi nalazio nekakav obaveštajni punkt “velike strane službe” je, najučtivije rečeno, spinovanje. Ali, šta to spinovanje treba da pokrije i zataška?

Ovde dolazimo do treće verzije, one ruske (Sputnjikove) koja se delom poklapa sa zvaničnom verzijom Vučićeve propagandne mašinerije, samo što ne pominje nikakva prisluškivanja, praćenja i zastrašivanja (Rusi su verovatno oprezniji kad se radi o mogućnostima da se ovi navodi zaista i dokažu, bez obzira da li su tačni ili ne) nego se usredsređuje na UNESCO, i na toj tački pada, kao i zvanična verzija. Dakle, kao i u slučaju NATO verzije, i ruska verzija koristi spin, samo drugi spin. Ali on ima isti cilj kao i NATO spin: da odvrati pažnju sa nečega što je – i za NATO i za Rusiju, samo iz različitih razloga – sada nezgodno iznositi u javnost.

Tu dolazimo do četvrte, Informerove verzije, koja pominje da su “Makedonci prisluškivali Vučića”. Najpre, ovako saopšten, iskaz je naravno netačan. “Makedonci” (ma šta se pod tim podrazumevalo) nemaju kapacitete da u Beogradu izvode obaveštajnu akciju sa tako širokim obuhvatom i na tako visokom nivou. Verovatno nemaju ni poseban interes da to čine, iako – sećam se ove formulacije iz jednog razgovora s kraja osamdesetih – “u ovom poslu od viška glava nikada ne boli”.

Međutim, situacija se bitno menja ako “Makedonci” nisu prisluškivali Aleksandra Vučića nego svog bivšeg premijera Nikolu Gruevskog, a u nekim od prisluškivanih razgovora se, kao njegov sagovornik, pojavljivao i Aleksandar Vučić. U tom slučaju Vučić je tzv. “sekundarna meta”. Njemu se inače ta situacija – da bude “sekundarna meta” prisluškivanja – već više puta u karijeri i događala. Ovo mu ne bi bio prvi put. Situacija se, naravno, menja iz temelja ako to prisluškivanje (i primarne i sekundarne mete) nisu radili nikakvi Makedonci nego, na primer, Amerikanci.

Imaju li veze pojedini postovi na društvenim mrežama koji su se pojavili u toku dana u ponedeljak da “transkripti razgovora Gruevski-Vučić imaju 37 strana” sa naslovom u Informeru? Zašto bi ti razgovori morali da budu kompromitujući za njih dvojicu? Ako je krajem maja postalo jasno da su Živaljević i Lazanski bili prisluškivani, zar nije Vučić već tada morao da pretpostavi da je bio prisluškivan i Gruevski, pa tako indirektno i on sam? Ako su povlačenje Živaljevića iz Skoplja, sredinom juna, i razgovor Ane Brnabić sa Zaevom u Trstu, sredinom jula, označili početak normalizacije odnosa između dve zemlje, šta je to novo moglo da se desi a da bude povod ovakve iracionalne, i pomalo detinjaste, reakcije?

Kad se sva ova pitanja poređaju, u nizu, vidi se i slabost Informerove verzije, mada ona (za razliku od prethodne tri koje su potpune izmišljotine) sadrži neka zrna istine, doduše dobro sakrivena. Hajde da pokušamo da ih otkrijemo?

Na ovoj tački napuštamo klasičan policijski metod analize zasnovan na indukciji i ulazimo u politički i psihološki, koji se oslanja na dedukciju. Otvorićemo novi špil karata, odnosno poređati novi set činjenica:

Prvo, izborom Zorana Zaeva za premijera Makedonije, Zapad je na Balkanu dobio novog miljenika. Vučić to odavno nije, a sada je to postalo i očigledno. U kabinetima u Auswärtiges Amt – bivšoj zgradi Hitlerove Rajhsbanke koja je posle Drugog svetskog rata služila i kao sedište Centralnog komiteta istočnonemačke KP – gde se danas nalazi nemačko ministarstvo spoljnih poslova, o Zoranu Zaevu se već nekoliko meseci govori kao o “Balkanskom Makronu”, političaru koji nema “mrlje prošlosti” i ima potencijal da postane obrazac promena u regionu. Slične ocene su ovog leta počele da preovlađuju i u Stejt Departmentu. Stari ljubimac je potrošen, novi dolazi, igra mora da se nastavi. Koja je najpoželjnija devojka? Pa nova devojka.

Drugo, napuštanjem dužnosti predsednika vlade, Aleksandar Vučić je objektivno sve više međunarodno izolovan i on to psihološki vrlo teško podnosi. Na velike regionalne samite ovog leta, u Trst i Podgoricu, sa ključnim evropskim i američkim igračima, nije bio ni pozvan. Neki njegovi saradnici su to nevešto pokušavali da objasne “formatom sastanaka” (koji je podrazumevao premijere, a ne predsednike) ali već sama činjenica da je na sastanak sa Pensom u Podgorici na primer bio pozvan Hašim Tači, iako je nominalno predsednik, ruši ovu teoriju. Vučić se više ne poziva na međunarodne sastanke visokog nivoa jer je – kao što mi je nedavno rekao jedan strani diplomata – on jednostavno “partibrejker”. Tako mu je preostao turski predsednik Erdogan – izolovan kao i on – i nešto nižih američkih, evropskih i nemačkih činovnika: Hojt Ji, Dejvid Mekalister, Anđelina Ejhorst… To su sve ljudi koji dolaze da nešto traže, a ne da nešto daju.

U tom smislu, oba ova razloga za duboku frustraciju Aleksandra Vučića sopstvenim položajem, frustraciju koja postaje sve vidljivija sa svakim danom, meni su odavno jasna, i u ljudskom smislu su mi pomalo i razumljiva.

Ali, razumljivi su mi, u profesionalnom smislu, i motivi obe velike sile: svaka od njih će podržati one srpske političare za koje (tačno ili pogrešno, svejedno) veruje da dele njene vrednosti i interese. Zapadno-ruski konflikt na Balkanu ulazi u novu fazu i nijedna strana ne želi nepouzdane saveznike – upravo ono što se Vučić pet godina trudio da bude. Na kraju je to i postao.

U januaru ove godine, u još jednom očajničkom pokušaju da privuče pažnju – tada se radilo o odlazećem američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu – Aleksandar Vučić je napravio medijsku simulaciju malog rata sa onim patetičnim pokušajem da voz sa ikonama (Bajden ga je inače bio duhovito nazvao “crkva na šinama”) dođe do Kosovske Mitrovice. Onda kada su mediji stvorili dovoljno intenzivan utisak “rata” (o pravilima tzv. “virtuelnog rata” pisaćemo jednom drugom prilikom) Bajdenova pažnja je privučena. Taj blef je uspeo.

U avgustu, ovaj modus operandi se ponavlja sa Makedonijom. U kojoj meri Aleksandar Vučić već sada zna da je Zoran Zaev mnogo bliži susretu sa Trampom nego on (od maja obojica trče ovu pomalo pubertetsku trku)? U kojoj meri će i sam Tramp ostati tu gde jeste posle Nove godine, nije poznato ni Vučiću ni Zaevu, a verovatno ni samom Trampu. Ali je iskustvo sa Bajdenom u januaru formiralo jedno lažno uverenje da se veštačkim izazivanjem krize može zaslužiti pažnja, i da se ta pažnja potom može iskoristiti za neko pijačno cenjkanje…

Ovaj blef je uvek polazio od, u suštini, jedne površne kockarske logike: analitičar koji piše konačnu procenu za one koji donose odluke, pre će napisati da je ista čaša polupuna, nego poluprazna. Ovo drugo bi podrazumevalo više napora, vremena, rizika i obrazloženja. Analitičari idu linijom manjeg otpora. Sličan oblik linearnog razmišljanja primetio sam i kod Slobodana Miloševića uoči Rambujea 1999, ali o tome, opet, nekom drugom prilikom.

Međutim, sa svakim novim blefom, ta čaša se prodrma i iz nje iscuri pomalo vode. Polako, ona postaje sve praznija, jer se više ne puni. Počasno zvanje “faktora stabilnosti” (svuda, a na Balkanu naročito) gotovo uvek se završava zvanjem “optuženog”: kazne za prosipanje vode su neminovne.

Na toj tački, Aleksandar Vučić prekjuče je ponovio januarsku grešku: afera sa “crkvom na šinama” dovela je do toga da bude prinuđen da napusti mesto predsednika vlade i prihvati ono što će svet sve više tumačiti kao ceremonijalnu dužnost. “Makedonski scenario” nosi u sebi potencijal iste takve, ako ne i veće, greške.

Čak i da Informer nije u pravu sa onim prisluškivanjem i da zaista ne postoji nijedan dodatni instrument ucene. A, možda je ovog puta Informer u pravu?

Posted in Naslovna, Politika, Region and tagged .

      • Svet

        Milan Marković

        Danas se čini da je jedinstvo Jugoslavije, Sovjetskog Saveza i socijalističkog bloka uopšte u mnogome zavisilo od nejedinstva Nemačke.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Biljana Stepanović

        Sasvim je neobično da ministar inostranih poslova bilo koje zemlje sveta ne govori engleski. Ali je skandal kad na svakom zvaničnom prijemu dohvati mikrofon i krene da peva


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Vesna Vujić

        Premijerko, razgovarajte sa novinarima u Srbiji. Naučićete nešto.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Nebojša Vučinić

        Ivica Dačić je ponovo spustio granice ljudskog dostojanstva, ali i dostojanstva visokog predstavnika jedne države.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Mediji

        Dušan Nedeljković

        10 najodvratnijih “pojava” koje su nam društvene mreže uvele u živote


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        Tri tehnologije koje će iz korena promeniti način na koji poslujemo do 2020.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Slaviša Lekić

        Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a i Nedim Sejdinović, predsednik NDNV-a o medijima u Srbiji


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Zoran Čičak

        Na današnji dan pre pedeset godina, 9. oktobra 1967, u zgradi škole u bolivijskom selu La Iguera ubijen je Ernesto Če Gevara, lekar, pisac, teoretičar, gerilac, diplomata, političar i revolucionar.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Slaviša Lekić

        Zašto se @krle22 ne zove @krpa22


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Zabava

        Dušan Nedeljković

        Tata uživa


        + više

        + više
        Continue reading →