Urednik Espresa NIJE PRETIO SMRĆU svom novinaru


Politika

Zoran Čičak

“Gledaj me tim psihopatskim očima, gledaj me dobro. Gledaj me pravo, grkljan ću ti iščupati, kad ga ščepam, kao moj pitbul ću ti pojesti taj grkljan. Pičko jedna smrdljiva. Nemoj da me pominješ više.”


+ više

+ više

U ponedeljak, 29. avgusta uveče jedan opozicioni portal objavio je audio snimak i transkript razgovora koji je prošlog vikenda gradonačelnik Subotice, Bogdan Laban, obavio sa asistentom na Građevinskom fakultetu u Beogradu, Vladimirom Polovinom. Ovaj događaj se desio na javnom mestu, odnosno u nekom ugostiteljskom objektu u gradu. Operativna pretpostavka, doduše nepotvrđena još uvek, je da je Polovina u taj objekat došao koliko-toliko dobrovoljno, odnosno da nije bio kidnapovan.

U utorak su ovaj snimak preneli i neki štampani mediji. Istog dana su u Subotici konferenciju za novinare održali predsednik Pokreta slobodnih građana, Saša Janković, i lider Mađarskog pokreta i bivši gradonačelnik ovog grada, Jene Maglai. Oni su osudili Labanovo agresivno ponašanje, rečnik koji je koristio, izneli političku ocenu da nasilje u Srbije podstiče vlast Srpske napredne stranke, i tražili smenjivanje Labana.

Vrlo brzo, reagovala je Srpska napredna stranka i u svom saopštenju osudila “nedolične reči” gradonačelnika Subotice, objašnjavajući ga time što je navodno “bio primoravan da krade”. Jankovića su usput optužili i za planiranje ubistva Aleksandra Vučića i uriniranja po njegovom grobu – na taj važan detalj, očigledno naručen iz samog državnog vrha, vratićemo se kasnije. Jene Maglaija nisu ni za šta optužili, verovatno samo zato što je po nacionalnosti Mađar, pa nisu hteli da incident dobije i međunacionalne dimenzije.

U toku popodneva u utorak u medijima se pojavila vest da je pomenuti Polovina došao u policiju da prijavi ovaj incident, ali da je tamo sam lišen slobode po nekakvoj krivičnoj prijavi za ugrožavanje sigurnosti. Detalje ovog krivičnog postupka, identitet podnosioca prijave i okolnosti izvršenja eventualnog dela, kao i u kojoj je meri ono povezano sa samim incidentom, još ne znamo, bar zvanično.

Uveče se od subotičkog gradonačelnika distancirao i njegov koalicioni partner, i jedna od stranaka vladine većine, Savez vojvođanskih Mađara.

Šta možemo da zaključimo iz ovih činjenica i dostupnog snimka, odnosno transkripta? Hajde da najpre utvrdimo kontekst incidenta.

Prvo, već i iz samog teksta, od početka je očigledno da su Laban i Polovina u nekoj vrsti konflikta. Priroda tog konflikta, na prvi pogled, izgleda kao politička, ali je u tonu Labana prisutna emocija mržnje visokog intenziteta, iz koje možemo da zaključimo da je taj konflikt slojevit, odnosno da ima i lične dimenzije.

Drugo, očigledno je da su i Laban i Polovina članovi iste političke stranke, Srpske napredne stranke. Za Labana znamo da je u SNS prešao iz DSS (a u ovu iz SPS), negde posle njenog dolaska na vlast, 2012. godine. Polovina, prema snimku, sam tvrdi da je u istu stranku prešao prošle godine.

Treće, izgleda da je Laban znao da se ovaj razgovor snima. To uostalom i sam kaže, a to su potvrdili i naši izvori iz Subotice juče. Uprkos tome, on je rekao sve ono što je rekao, a u jednom trenutku se na snimku čuju i zvuci dva šamara, koje je neko treće lice (pretpostavlja se, Labanov prijatelj ili telohranitelj) udarilo Polovini. Dakle, intenzitet agresije je kod Labana bio toliki da je postupio neoprezno i ostavio materijalne dokaze svog ponašanja, znajući da to čini.

Za one koji malo manje poznaju situaciju u Subotici, dva dodatna pojašnjenja:

Prvo, Bogdan Laban je odavno u sukobu sa članom Predsedništva SNS i bivšim načelnikom severnobačkog okruga, Gojkom Radićem. U samom gradu, Labana smatraju predvodnikom tzv. “crnogorske struje” (to se vidi i iz samog transkripta, u nekim detaljima) dok Radić vodi tzv. “bosansku struju”. Radić, bivši funkcioner SRS u Tenji, među prvima je prešao u novu stranku Tomislava Nikolića 2008. godine i ostao mu je lojalan sve do samog Nikolićevog političkog kraja, početkom 2017. godine. Laban je, verovatno, iskoristio taj Nikolićev politički kraj da učvrsti svoj uticaj i potisne Radićeve ljude. Polovina je, verovatno, takođe jedan od tih ljudi. Radiću se to, naravno, nije dopalo…

Drugo, ovaj incident je otvorio i zanimljivu dinamiku na mađarskoj političkoj sceni u Subotici. Jene Maglai je kao gradonačelnik izabran takođe glasovima SNS, ali onda kada je ovu organizaciju vodio Radić. SVM, sadašnji koalicioni partner Aleksandra Vučića odavno je zainteresovan da dobije mesto gradonačelnika Subotice, koje je namenjeno Balintu Pastoru, prestolonasledniku u dinastiji Pastor. Ža dinastiju Pastor je Subotica ono što je Indija bila za viktorijansku Englesku: dragulj u kruni porodične vlasti nad mađarskom zajednicom u Srbiji.

Naravno, ceo ovaj događaj je moguće banalizovati i svesti na trivijalnost: u jednom ne tako velikom gradu posvađala su se dvojica, obojica iz iste stranke u kojoj je psovka češća nego “dobar dan” kod pristojnih ljudi. Pala su dva šamara, neke pretnje betonskim cipelama, čupanjem grkljana… Pa šta onda, u Vranju su jedni drugima palili automobile pre koju godinu? Zašto bi mi, pristojni građani, trebalo time da se uopšte bavimo? Baš lepo, neka se međusobno istrebe, što pre to bolje…

Ali ovakav površan pristup bi bio fundamentalno pogrešan. Ovo ni u kom slučaju nije mala svađa u mafijaškoj porodici, nego značajan događaj koji u sebi nosi potencijale da bude agens daljih promena u Srbiji. U teoriji društvenih prevrata, slučaj Laban je ono što lako može da bude takozvani okidač. Zašto?

Razloga ima tri. Prvi je vezan za prostor: Vojvodinu, drugi za ličnost: Aleksandra Vučića a treći za efekat ovog događaja na formiranje novih psiholoških modela po kojima će rasplet u Srbiji odigrati.

Sama Vojvodina je, već duže vreme, prostor izrazite političke radikalizacije. U Vršcu je aktivistikinja DS izložena medijskom linču samo zato što piše za list “Danas”. Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, inače advokat, naziva ljude, u izjavama za novine, “vucibatinama” – i sam sam imao čast da tako mene nazove. Milenko Jovanov, potpredsednik SNS, koji je ženu jednog predsedničkog kandidata ne tako davno optužio da je narko-diler, takođe je iz Vojvodine. Svojevremeno se, dok je bio u istoj onoj stranci kao i Laban, proslavio fašistoidnom idejom o nekakvim “jezičkim patrolama”.

Vojvodina je danas divlji Sever Srpske napredne stranke: prostor bezakonja, poligon za begunce od zakona i odmetnike od zdravog razuma. Koliko radikalizacija političkog stanja u Vojvodini ima veze sa pretpostavkom, koje su pune društvene mreže a pominje se i u pojedinim medijima, da je upravo ova pokrajina – u okviru paralelnog sistema vlasti SNS – data Andreju Vučiću, “na upravljanje”?

Sam Aleksandar Vučić je imao odličnu priliku da, već u ponedeljak popodne, kad je saznao da će snimak te iste večeri procureti u javnost, efikasno reši problem.

Bogdana Labana je, za sat vremena, mogao da isključi iz stranke, smeni sa mesta gradonačelnika i javnom tužiocu u Subotici pošalje poruku da, bar u ovom jednom slučaju, primenjuje zakon: Laban bi, za pretnje koje je uputio, bio priveden pre nego što bi utorak osvanuo.

Međutim, Vučić nije učinio ništa od toga, iako bi od tih poteza imao višestruke koristi: imao bi čime da se pohvali kad mu naredni put dođe onaj dosadni Mekalister; Radićeva struja u Subotici bi mu bila lojalnija od Labanove; udovoljio bi dinastiji Pastor; i bar nekoliko dana bi tzv. “meki opozicionari” živeli u sladunjavom lažnom ubeđenju da je “Vučića moguće popraviti”, nečem čime se inače – zavedeni od američkog diplomate Metju Palmera – zanose već godinama.

Mišljenja smo da ovakva početnička greška, na relativno malom i jednostavnom primeru, može da se pripiše jedino unutrašnjim a ne spoljašnjim razlozima.

Kad kažem “unutrašnjim” mislim na razloge koji su u Vučićevoj glavi, a ne u objektivnoj stvarnosti. Kolika je tačna razlika između predstave stvarnosti u Vučićevoj glavi i one stvarnosti koja objektivno postoji, odavno nije sasvim jasno. Da postoji tendencija povećavanja te razlike, ima međutim sve više simptoma. Slučaj Laban je jedan od njih.

Konačno, ovaj incident nam je vrlo reljefno prikazao i dominantnu kolektivno-psihološku matricu razvijenu unutar same SNS, koja sve više podseća na kriminalnu organizaciju a ne političku stranku.

To je organizacija u kojoj se (ili blizu koje se) nalaze gotovo svi vodeći kriminalci u Srbiji. Istovremeno, to je organizacija u kojoj se unutrašnji sukobi rešavaju kriminalnim metodama: još uvek ne čupanjem grkljana ili betonskim cipelama, kao što je to živopisno opisao Laban, ali već odavno pretnjama, šamarima i ucenama.

Konačno, to je organizacija koja izvozi mentalno nasilje širom Srbije, kontaminirajući čitav javni diskurs, zastrašujući one ljude koji se (racionalno ili iracionalno) plaše, već ozbiljno ljuteći one koji se ne plaše, i izazivajući gađenje i kod jednih i kod drugih.

Istovremeno, ma koliko to čudno zvučalo na prvi pogled, SNS-ova paradržava nema na raspolaganju instrumente da ovo nasilje, kojim toliko voli da preti, i materijalizuje. Očigledno postoje precizne granice postavljene u tzv. “Mekalisterovom protokolu” koje su samom Vučiću vrlo dobro poznate, i koje on ne usuđuje da pređe.

Novinar se može vređati, ali se ne sme prebiti. Opozicioni lider se može optuživati za ubistvo, ili njegova žena za trgovinu drogom, ali se niko od njih ne sme likvidirati. Političkom protivniku se mogu podmetnuti obeležene novčanice, ali se on ne sme uhapsiti samo zbog iznetog mišljenja. Botovi na društvenim mrežama mogu biti fiktivno zaposleni u ministarstvima ili javnim preduzećima, ali društvene mreže se ne smeju ukinuti. Erdoganizacija Srbije, ma koliko o tome Aleksandar Vučić potajno sanjario u trenucima kada se udubi u viziju sopstvene istoričnosti, jednostavno nije moguća.

Ova protivrečnost između normativnog i stvarnog, između želja i mogućnosti, izaziva frustracije. Ako se takve protivrečnosti održavaju godinama, bez rezultata i izgleda da se ikada razreše, onda ove frustracije poprimaju karakteristike hronične bolesti.

U Labanovom slučaju, pritisak pod kojim je bio taj pretis lonac u njegovoj glavi, u jednom momentu je bio toliki da je on eksplodirao. Njegovo ponašanje, bar prema snimku, ima sve karakteristike nervnog sloma.

U tom smislu, ono i jeste paradigma stanja u kojem se nalaze cela Srpska napredna stranka i njen lider: oni su odavno svesni da je njihova vlast ograničena u meri zla koju sme da proizvede; slučaj Laban pokazuje da su postali svesni i da je ona vremenski ograničena.

Politički, Laban je svima nama, slobodnim i pristojnim građanima Srbije, učinio veliku uslugu, i to iz pet razloga:

Prvo, jasno je pokazao ono što smo svi dosad znali, samo nismo imali snimke kojima bismo mogli da dokažemo: Srpska napredna stranka je generator nasilja i rasadnik siledžija. Ovaj snimak je tako ušao u onu tamnu, neslavnu istoriju Balkana – mediji i društvene mreže, političari i psihijatri, ambasadori i obaveštajci – neće se odvajati od njega sve do kraja ove vlasti.

Svaki put kad Vučić ponovo pomene neki auto-put ili fabriku, mi nećemo videti tu sliku: ispred naših očiju biće iscereno lice Labana i čupanje grkljana u Subotici. Dobili smo na poklon onaj krunski dokaz, i nećemo štedeti u njegovom korišćenju.

Drugo, Labanov incident nas je sve homogenizovao. Vučić se toliko trudio da nas razbije u poslednjih par meseci, slao je tajne poruke, nudio Danajske darove, molio čak i Mekalistera da prekine odmor i pomogne mu u toj neveštoj obmani. Sve na čemu je tako naporno radio na kraju mu je srušio izvesni Laban, bivši carinik, u samo petnaest minuta.

Suočeni sa labanizacijom, mi više ne gledamo visoku politiku, NATO i Rusiju, leve ili liberalne ideje. I oni koji su do juče možda sumnjali, danas su svesni da, sve dok je Vučića i Labana, u Srbiji nema mesta ni za kakve druge ideje, osim one primarne: delabanizacije.

Treće, “slučaj Laban” je za nas bio i neočekivana injekcija adrenalina. Već pomalo uspavani pričama o kolonama, uobičajenim spletkama, političkim obećanjima i izigranim dogovorima, dobili smo ponovnu potvrdu fundamentalnih pretpostavki na kojima smo krenuli u celu ovu priču:

Da, mi se bavimo ovim poslom iz jednog višeg razloga. Da, oni se ne mogu popraviti, oni moraju da odu. Mi svakako nismo svi isti, ali oni zato jesu. Svi su oni Laban.

Bogdan Laban je tako postao Mister Hajd ove naše priče, ono ružno lice koje i sam Doktor Džekil – Aleksandar Vučić – poprima svaki put kada Mekalisterov avion napusti pistu beogradskog aerodroma.

Četvrto, ovaj incident – ako se bude koristio dovoljno uporno i pažljivo – može bitno uzdrmati i konačno razoriti podršku koju režim ima unutar državnog aparata. Svaki poreski inspektor, tužilac, sudija, učitelj, lekar, policajac, geometar – kada bude pogledao snimak ili pročitao transkript – videće to lice Mister Hajda: ono pravo, ružno lice režima za koji radi.

On(a) će sebi tada postaviti dva pitanja. Prvo, da li je Srbija vredna kriminalnih interesa i patoloških fiksacija ovih ljudi? Drugo, koliko dugo će ova tragikomedija još moći da traje?

Dovoljan broj ovih pitanja i odgovora na njih determinisaće i brzinu kojom će se režim dalje raspadati. Sa bržim raspadanjem Vučićevog režima smanjiće se i ukupna, agregatna, količina štete koju će taj režim konačno proizvesti po materijalno i duhovno stanje naroda.

Peto, uopšte ne sumnjam da će se “slučaj Laban” vrlo brzo naći i izvan granica naše zemlje. Prvo će se pojaviti u stranoj štampi. Ona je za to vrlo zahvalna: ionako gladna senzacija piše i o mnogo manje bizarnim slučajevima po celom svetu. Svet je globalno selo, a u jednoj ulici tog sela, eto, gradonačelnik iz stranke miljenika Angele Merkel preti teškim krivičnim delima, i to nekažnjeno.

Iz štampe, slučaj će preći u parlamente, organizacije za ljudska prava, podizaće se obrve u ministarstvima spoljnih poslova… Međunarodna izolacija Aleksandra Vučića će se nastaviti i povećati.

Kad naredni put dođe u Srbiju, Dejvid Mekalister će morati da očekuje i pitanje o tome kakva je razlika između čupanja grkljana na evropski i na ruski način i zašto bi ovo evropsko čupanje grkljana koje nam nude njegovi štićenici trebalo da nam bude prijatnije od onog drugog, ruskog. Znam i ko će mu to pitanje postaviti…

Konačno – ovaj poslednji deo komentara ćemo namerno ovde ostaviti još uvek u pomalo enigmatičnom narativu – stepen histerije sa kojim je režim reagovao na jučerašnje izjave Saše Jankovića i Jene Maglaija u Subotici – ukazuje ne samo na izvrtanje realnosti – oni se time u kontinuitetu bave poslednjih pet godina – nego nam otkriva i dva mnogo kompleksnija fenomena.

Najpre, to je fenomen supstitucije: njihove uvrede su zamena za batine; oni bi nas malo i tukli, ali znaju da to ne smeju jer bi sami dobili velike batine, i onda se psihološki prazne time što nas vređaju. Nešto slićno urođeničkom vudu plesu, kojim kolektivno dokazuju svoju lojalnost Vođi i međusobno se hrabre. To je i inače uobičajena psihološka reakcija svih slabića i kukavica.

Drugo, to je fenomen tzv. inverzne pretnje: kroz sistematski ponavljane lažne optužbe da neko priziva, poziva ili planira ubistvo Aleksandra Vučića, SNS i njoj lojalni tabloidi šalje nam i podsvesnu poruku da je ubistvo nešto sasvim normalno, da je gotovo legitiman instrument političke borbe.

Onda kada se ta prvobitna laž prihvati, i crvena linija pređe, bilo ko od nas može postati i ubica i žrtva. Cilj ove inverzne pretnje je da sve nas učini, najpre mentalno a zatim i fizički, saučesnicima u građanskom ratu o kojem on sanjari. Olovnim vojnicima u njegovoj poslednjoj bici, statistima u njegovom Armagedonu, scenografiji u jedinoj njegovoj dosad neostvarenoj želji – u patetičnom pokušaju da ga se sećamo kao slavne istorijske ličnosti…

Baš zbog toga, zbog obima, dubine i kompleksne strukture zla sa kojim smo suočeni, obim i dubina promena koje su neophodne predstavlja jedino ozbiljno pitanje na kojem će se politički konsenzus u Srbiji u narednim mesecima graditi. Razumevanje tog pitanja je istovremeno i test inteligencije za one koji će u izgradnji tog konsenzusa neposredno učestvovati.

Slučaj Laban nam je pokazao da onaj prethodni cilj, meta-cilj, ne sme da se redukuje na privremenu pobedu jedne ideje, ma koliko ona bila dobra; zabranu jedne političke stranke, ma koliko ona bila zla; ili suđenje njenom lideru i njegovim glavnim saučesnicima, ma koliko oni bili krivi.

Sve to će verovatno biti nužne faze u našoj katarzi, ali sam cilj je mnogo ambiciozniji: to je temeljno uništenje cele one vizije Srbije u kojoj je izvesni Bogdan Laban ikada mogao da postane najpre šef carinarnice, potom direktor elektrodistribucije i konačno gradonačelnik jednog njenog grada.

Jer, karijera Bogdana Labana otpočela je sa propadanjem Srbije i razvijala se uporedo sa njim: ne za poslednjih pet, nego za dvadeset pet godina. Zbog toga je viziju Srbije, u kojoj je jedna ovakva karijera bila uopšte moguća, potrebno temeljno uništiti, kako bi se sprečilo da nam se ikada više ponovi.

Posted in Društvo, Naslovna, Politika, Preporuka.

      • Svet

        Milan Marković

        Danas se čini da je jedinstvo Jugoslavije, Sovjetskog Saveza i socijalističkog bloka uopšte u mnogome zavisilo od nejedinstva Nemačke.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Biljana Stepanović

        Sasvim je neobično da ministar inostranih poslova bilo koje zemlje sveta ne govori engleski. Ali je skandal kad na svakom zvaničnom prijemu dohvati mikrofon i krene da peva


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Vesna Vujić

        Premijerko, razgovarajte sa novinarima u Srbiji. Naučićete nešto.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Nebojša Vučinić

        Ivica Dačić je ponovo spustio granice ljudskog dostojanstva, ali i dostojanstva visokog predstavnika jedne države.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Mediji

        Dušan Nedeljković

        10 najodvratnijih “pojava” koje su nam društvene mreže uvele u živote


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Nauka/Tehnologija

        Dragana Đermanović

        Tri tehnologije koje će iz korena promeniti način na koji poslujemo do 2020.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Slaviša Lekić

        Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a i Nedim Sejdinović, predsednik NDNV-a o medijima u Srbiji


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Blog

        Zoran Čičak

        Na današnji dan pre pedeset godina, 9. oktobra 1967, u zgradi škole u bolivijskom selu La Iguera ubijen je Ernesto Če Gevara, lekar, pisac, teoretičar, gerilac, diplomata, političar i revolucionar.


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Politika

        Slaviša Lekić

        Zašto se @krle22 ne zove @krpa22


        + više

        + više
        Continue reading →

      • Zabava

        Dušan Nedeljković

        Tata uživa


        + više

        + više
        Continue reading →