Republic of Serbia Arming Daesh


Svet

Zoran Čičak

Dvosmerna ulica Balkanske rute uzela je svoj danak i na već nestabilnim, krhkim odnosima između pretpostavljenih saveznika, otkrivajući lica iza maski, za koga i za šta su, i koja je njihova agenda…


+ više

+ više

U petak, 25. avgusta, na jednom malo poznatom američkom internet portalu pojavio se tekst pod naslovom:

“Republika Srbija naoružava Daeš”.

Daeš je, inače, arapski akronim za ono što je u Evropi poznatije kao Islamska država Iraka i Levanta, za koju se na engleskom koristi skraćenica ISIL, na srpskom ISIS, a često se za nju koriste samo prve dve reči: Islamska država. Ovaj poslednji izraz koristićemo i mi u nastavku ovog teksta.

Tekst se međutim, pored teme iz naslova, bavi i nekim drugim stvarima – na primer obaranjem malezijskog putničkog aviona na letu MH17 iznad Ukrajine 2014. godine – i iz više razloga zaslužuje malo ozbiljniju analizu.

Najpre ćemo se baviti internet portalom na kojem je objavljen, potom njegovim autorom, onda sadržinom samog teksta i slabim tačkama u njemu, da bismo konačno metodom indukcije pokušali da dođemo do (u ovom trenutku mogućih) zaključaka.

Portal www.veteranstoday.com, registrovan u Kaliforniji u SAD, jedan je od brojnih internet resursa specijalizovanih za vojna i obaveštajna pitanja na kojima se mogu pronaći razne stvari. Uostalom, ovaj portal sam sebe ponosno naziva “žurnalom za tajnu zajednicu”.

Njegov osnivač i vlasnik, Gordon Daf, predstavlja se kao bivši marinac, veteran iz Vijetnamskog rata, “akreditovani diplomata” (ma šta to u ovom slučaju značilo), čovekom iz samog vrha “globalnih obaveštajnih specijalista”, vlasnikom “velike privatne obaveštajne organizacije” nekim ko se “redovno konsultuje sa vladama koje se nalaze suočene sa obaveštajnim izazovima”. Ne preterano skromni opis samog sebe, neko bi rekao?

Istražujući preko vikenda Gordona Dafa i njegovu “organizaciju” nismo mogli da nađemo nezavisnu potvrdu nijedne od ovih tvrdnji. Jedino što je dostupno (iz otvorenih izvora) bile su primedbe raznih cionističkih grupa u SAD da Gordon Daf i njegov portal “promovišu antiizraelsku politiku”.

Kao svoju misiju, Veterans Today navodi:

“…zastupanje pozicija i obezbeđivanje vesti za vojnu zajednicu i veterane u oblastima nacionalne bezbednosti, geopolitičke stabilnosti i unutrašnje politike.”

Sam portal se inače bavi raznim stvarima, pretežno Bliskim istokom – vestima, pričama i komentarima – ali i američkom unutrašnjom politikom. Po našoj oceni – dozvoljavamo da ona može biti nepotpuna – u sadašnjim američkim medijskim podelama bliži je Trampovom korpusu desničarskih medija nego levim liberalima.

Portal navodno ima i svoje “dopisništvo za jugoistočnu Evropu”, sa sedištem u Beogradu, a kao njegov direktor naveden je bivši novinar TANJUG-a i savetnik u protokolu Savezne vlade SRJ, Vojislav Milošević, sada – prema internet strani Veterans Today – direktor nevladine organizacije Centar za anti-terorizam i svetski mir. Među saradnicima su navedeni i poslednji direktor Državne bezbednosti Srbije i prvi direktor BIA, Andreja Savić i poslednji načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, Branko Krga.

Mnogo je zanimljivije, međutim, da su Gordon Daf i www.veteranstoday.com bliski Rusiji, odnosno trenutnom ruskom političkom diskursu na Levantu. Njihove analize često prenose ruski portali – kao Fakti npr. – koji promovišu ruske globalne geostrateške i spoljnopolitičke ciljeve.

Od 2010. godine, u Uređivačkom odboru Veterans Today učestvuje i pukovnik Jevgenij Hruščov, bivši komandant sovjetskih padobranaca u Avganistanu, kasnije sovjetski i ruski diplomata na službi u Kabulu i Teheranu. On je naveden i kao “šef biroa” u Moskvii i dopisnik Russia Today, trenutno na neplaćenom odsustvu iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova…

Na toj tački u našu priču ulazi i jedan pomalo misteriozan lik: autor teksta koji vam danas predlažemo za čitanje. Reč je o izvesnom Fjodoru Aleksejeviču Karajevu, kako sam sebe naziva “bivšem analitičaru GRU” (GRU je ruska vojna obaveštajna služba), a trenutno “slobodnom novinaru, dopisniku iz regiona Latakije” (Latakija je luka na sirijskoj sredozemnoj obali u kojoj se od 2015. nalazi velika ruska vojnopomorska baza).

Da li je Fjodor Aleksejevič zaista bivši analitičar GRU, da li se zaista nalazi u Latakiji i da li čovek pod tim imenom uopšte postoji, nismo uspeli da utvrdimo. Na internetu ne postoji baš ništa što je pod tim imenom ikada ranije, bilo gde objavljeno. Njegova fotografija i lični podaci takođe nisu dostupni.

Na izvestan način, i sam Dafov portal je ovaj tekst stavio pod znak pitanja. Fjodor Aleksejevič Karajev nije nigde naveden u listi saradnika, koja je inače prilično opsežna i na koju je i sam Gordon Daf ponosan: tu se nalaze bivši obaveštajci, diplomate, novinari, analitičari iz raznih zemalja, pisci – uglavnom svi u penziji.

Možda su neki od njih na sajt stavljeni čak i bez svog znanja – ne bi to bio jedini takav slučaj – ali oni svi bar postoje, što za Karajeva nismo mogli da pouzdano utvrdimo.

Ovaj tekst je na sajt postavljen od strane tzv. GPD (“General Posting Department”), dela uredištva zaduženog da na najrazličitijim delovima interneta pronalazi razne priče i objavljuje ih.

Međutim, za tekst kojim se danas bavimo takvog primarnog izvora nema. Sve dok se ne pokaže suprotno, možemo pretpostaviti da je on, ipak, prvi put objavljen u petak na www.veteranstoday.com.

Sam tekst je pisan na prilično čudnom engleskom jeziku. Sve reči su napisane ispravno, (mada tu i tamo ima problem sa tačnom upotrebom velikih i malih slova) ali gramatičkih grešaka ima puno a raspored reči u rečenici je nesređen i uglavnom pogrešan.

Mnoge misli naprosto nisu završene. Struktura teksta je konfuzna, argumentacija je izložena na preskok, i samo čitanje predstavlja mali napor. Na prvi pogled, ovo je pisao ili čovek kojem pisanje nije zanat, ili neko ko se (u tom trenutku ili stalno, ne znamo) nalazio u nestabilnom emocionalnom stanju, pa je nered u glavi preslikao na nered u tekstu.

Analitičari GRU – to je bar moje lično iskustvo sa njima – nemaju tako slabo znanje engleskog jezika, naprotiv. Oni su, isto tako, na obuci naučili kako da svoje misli izlažu u tzv. kvadripolarnom redu: deskripcija, problematizacija, argumentacija, zaključak. Njihovi tekstovi su, dakle, sve drugo samo ne emocionalni.

Ovde se vraćamo na prethodnu dilemu – ko je zaista autor – i otvaramo dva nova pitanja. Prvo, da li je možda, namernim greškama, učinjen pokušaj da se manje pažljivi čitalac navede da poveruje kako je autor teksta zaista Rus sa nešto slabijim znanjem engleskog? I drugo, da li je možda neko sasvim drugi, da bi bio ozbiljnije shvaćen, sam sebi dao lažni identitet “bivšeg analitičara GRU”?

Posle ovih prethodnih napomena možemo da se pozabavimo i sadržinom teksta. Ona je, takođe, pomalo nesređena. Autor, ukratko, optužuje vrh srpske vlasti da je sa umišljajem učestvovao u naoružavanju Islamske države, i da je to radio u dogovoru sa nekim obaveštajnim službama Zapada.

Na nekoliko mesta, u tekstu su prisutne činjenične greške ili su navodi u njemu prilično neubedljivi.

Prvo, autor navodi da je malezijski putnički avion na letu MH17, 17. jula 2014. godine, oboren iznad Ukrajine raketom zemlja-vazduh “srpske proizvodnje”. Ta raketa je, navodno, prodata ukrajinskoj paravojnoj organizaciji “Azov”, koja se tada borila protiv pro-ruskih pobunjenika na istoku Ukrajine.

Poznato je da je malezijski avion oboren raketom tipa BUK 9M38 koja se nikada nije proizvodila u Jugoslaviji. Zapravo, otkad je na zahtev CK KPSS, 17. januara 1972. godine, počeo razvoj sistema BUK, te rakete su se proizvodile samo u ruskoj državnoj kompaniji Antej (od 2002. godine Almaz-Antej). Očigledno da je i onaj BUK kojim je pre tri godine oboren MH17 proizveden tamo: nije imao gde drugde.

Holandski istražitelji koji su se bavili ovim slučajem, međutim, operisali su – negde od sredine 2015. godine – sa pretpostavkom da je BUK ispaljen na avion prodat iz Srbije, i da se verovatno radilo o jednoj od 18 takvih raketa koje su ranije nabavljene iz vojnih zaliha Belorusije. Ova pretpostavka holandskih istražitelja je već dve godine prisutna kod obaveštajaca više zemalja, ali dosad nije mogla da bude potvrđena izvan razumne sumnje.

Nezvanična verzija ovog događaja koju je prihvatila većina zapadnih obaveštajnih službi bila je da je raketa ispaljena od strane 53. protivvazdušne raketne brigade ruske vojske, pod komandom general-majora Sergeja Dubinskog (1962). Njihove ruske kolege su jedno vreme operisale pretpostavkom da je avion oboren drugim tipom oružja, raketom vazduh-vazduh ispaljenom iz ukrajinskog aviona tipa Suhoj-35.

Kasnije, kada su holandski forenzičari tačno utvrdili o kom se tipu oružja radilo, ruske službe su se usredsredile na traženje drugih lansera sa BUK raketama, onih koji su se nalazili pod ukrajinskom kontrolom, na nevelikom prostoru iznad kojeg je oboren malezijski avion. Izgleda da je u paravojnom bataljonu “Azov”, sastavljenom od ukrajinskih neonacista, identifikovan jedan takav lanser koji nije bio evidentiran u ukrajinskim zvaničnim vojnim registrima. Ruska vojna obaveštajna služba GRU je, negde od 2015, počela potragu za mogućim snabdevačima “Azova” ovim oružjem.

BUK 9M38 je inače starija verzija ove rakete (počela je da se proizvodi 1980. godine a prestala 1998. godine) koja je i dalje u upotrebi u nekoliko zemalja sveta: Belorusiji, Armeniji, Azerbejdžanu, Pakistanu, Siriji… Međutim, ova raketa nikada nije bila u operativnoj upotrebi u JNA, ni u kasnijim armijama koje su iz JNA nastale.

Ona, dakle, nije mogla da bude prodata “Azovu” iz vojnih skladišta Vojske Srbije (kako Karajev implicira) jer je tamo nikada nije ni bilo. Mogla je, međutim, da bude preprodata, iz arsenala neke treće zemlje, preko posrednika.

Kako je moguće da “bivši analitičar GRU” napravi dve početničke greške oko relativno jednostavne stvari? Raketu koja je (možda) prodata iz (da budemo precizniji: preko) Srbije prvo predstavlja kao “raketu srpske proizvodnje” a potom implicira da se radi o oružju iz rezervi Vojske Srbije, a ne o stranoj robi koja je preprodata da bi se tim manevrom zavarao trag njenog porekla?

Drugo, Fjodor Aleksejevič Karajev tvrdi da se snabdevanje Islamske države oružjem iz srednje Evrope obavlja teretnim brodovima koji plove na ruti Rijeka – Split – Bar – turska pomorska baza Golčuk.

Kako on tvrdi, u bazi Golčuk brigu o teretu preuzimaju pripadnici turske tajne službe MIT, koji je dalje transportuju do krajnjih kupaca – vojnog rukovodstva Islamske države u Siriji i Iraku. U luci Bar, tvrdi Karajev, u ove transporte biva utovareno i oružje srpske proizvodnje, koje se transportuje vozom iz Beograda

Pažljivi čitalac ovde ne može da ne uoči još jednu nelogičnost u tekstu. Turska vojno-pomorska baza Golčuk (inače glavna logistička baza turske flote) nalazi se na Mramornom moru, relativno blizu Istanbula. Ova lokacija otvara dva dodatna problema.

Prvo, odatle pa do sirijske granice, ima skoro osam stotina kilometara. Zar ne bi bilo jednostavnije da se transporti ovakve vrste usmere prema nekoj drugoj turskoj pomorskoj bazi dalje na istoku (npr. od one u Iskenderunu do sirijskog grada Idliba koji je pod kontrolom islamista je samo osamdeset kilometara) odakle oružje ne bi putovalo toliko dugo do odredišta?

Drugo, brod sa oružjem, putujući do Dardanela i Mramornog mora, mora da prođe i kroz grčke teritorijalne vode izlažući se tako opasnosti da mu grčki patrolni brodovi zaplene tovar (jedan od takvih incidenata, onaj iz 2015. opisuje se i u samom tekstu) dok brod koji bi iz Jadrana direktno plovio za Iskenderun može da ostane sve vreme u međunarodnim vodama.

Treći zanimljiv navod u tekstu tiče se navodne organizacije ove trgovine. Po autoru, bivši predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić je za ovu operaciju zadužio svog brata Andreja i Slavišu Kokezu, u medijima poznatog kao sportskog radnika. Njih dvojica su za ovu priliku, tvrdi Karajev, osnovali posebnu firmu na Kipru koja se formalno vodi na ime kiparske državljanke grčkog porekla, izvesne Dimitre Galatas.

Ideja o postojanju posredničke firme u trgovini ove vrste nije nelogična: kupci u ratom zahvaćenim oblastima uvek plaćaju oružje po ceni većoj od tržišne, i ta razlika u ceni nikada ne ide proizvođaču.

Ali, Kipar se u ovu priču nikako ne uklapa. Ova zemlja je još od 2004. godine članica Evropske unije i bila je prinuđena da svoje finansijske propise (uključujući tu i one o sprečavanju pranja novca) prilagodi sa EU. Već od sredine 2000-tih, profesionalni trgovci oružjem imaju druge, mnogo fleksibilnije, jurisdikcije za osnivanje takvih kompanija: Britanska devičanska ostrva, Maldive, Sejšele…

Da li su Andrej Vučić i Slaviša Kokeza profesionalni trgovci oružjem? Nisu. Ali su zato njih dvojica već pomenuta, u izrazito negativnom kontektu, u pismu koje je američka kongresmenka Edi Bernis Džonson poslala potpredsedniku SAD, Majklu Pensu, 14. jula ove godine, tri dana uoči njegovog susreta sa Aleksandrom Vučićem, o čemu smo već pisali. Samo što u tom pismu američka kongresmenka tvrdi da oni održavaju “specijalne odnose” sa Putinovim “izaslanikom za Balkan” Aleksandrom Babakovom, dok ih autor ovog teksta, Fjodor Aleksejevič Karajev, navodno bivši ruski vojni obaveštajac, pominje kao glavne organizatore prodaje oružja za Islamsku državu. I jedno i drugo nije moguće. Ili jeste?

Da bi stvar dodatno komplikovao, autor teksta u priču uvodi još jednu koloritnu ličnost, Slobodana Tešića, kako navodi “već dobro poznatu figuru u međunarodnoj zajednici trgovaca oružjem”, čija “kompanija” (ne navodi se koja, iako je opštepoznato da je Tešić imao više kompanija koje je često menjao) obavila “prljavi papirni posao”.

Pod ovim poslednjem autor podrazumeva pribavljanje lažnih “sertifikata o krajnjem korisniku” (end user certificates) iz Turske ili iz Saudijske Arabije. Tešić je, po Karajevu, bio sa ruske strane “više puta optužen” (ne navodi se, međutim, da li u nekim formalnim procedurama ili u nezvaničnim komunikacijama) i za prodaju one rakete BUK (sa početka teksta) ukrajinskim paravojnicima iz “Azova”.

U međuvremenu, Slobodan Tešić je, novembra 2013. godine, skinut sa “crne liste” Ujedinjenih nacija (na kojoj se nalazio zbog kršenja sankcija za izvoz oružja u Liberiju), u sudskom postupku u kojem mu je jedan od advokata bio i sin tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije, Ivana Mrkića.

Naredne, 2014. godine, pre nego što je MIP preuzeo Ivica Dačić, Tešić je dobio i diplomatski pasoš Srbije. Prema jednoj izjavi generalnog sekretara MIP-a Veljka Odalovića, u novembru 2016. godine još je posedovao taj diplomatski pasoš. Interpolove poternice za njim odavno više nema. On je slobodan čovek, i – kao što je to u jednom TV intervjuu rekao državni sekretar u Ministarstvu trgovine, Stevan Nikčević – može da se bavi čim god želi.

Da li je “bivši analitičar GRU” mogao da sve ove činjenice propusti slučajno? Ili je, možda, cilj objavljivanja ove fotografije sa nevažećom poternicom Interpola bilo stvaranje dodatnog utiska kriminalizacije cele ove, za njene aktere ionako već neprijatne, priče?

Ovde dolazimo i do još jednog zanimljivog dela: grafičke obrade teksta. Za autora koji se bavi Islamskom državom, bivšeg ruskog vojnog obaveštajca, tekst je malo previše vezan za Srbiju. Ilustrovan je fotografijama Andreja Vučića (na jednoj od njih on se nalazi i sa svojim bratom Aleksandrom), Slaviše Kokeze i Slobodana Tešića, kao i jednom fotografijom sa par primeraka automatske puške M70 AB2 proizvedene u Zavodima Crvena zastava u Kragujevcu, u rukama uniformisanih ljudi bliskoistočnog porekla, čija se tačna pripadnost (u smislu strane za koju se bore) ne može utvrditi. Karajev potom daje i fotografiju sada već nepostojeće Interpolove poternice za Slobodanom Tešićem.

Upoređivanjem fotografija, utvrdili smo da su sve one preuzete sa Interneta, i to uglavnom iz srpskih tabloida koji su se ovom temom bavili 2011-2013. godine.

Pre samog kraja ovog komentara, još jedna mala digresija. Ceo utisak koji pažljivi čitalac ovog teksta na kraju stekne o njegovom piscu (ma kako se on zaista zvao, koje nacionalnosti bio i gde trenutno živeo) jeste jedna pomalo čudna mešavina razočaranosti i osujećenosti.

Karajev pominje i ruskog pilota Olega Peškova koga su 24. novembra 2015. godine oborili turski lovci iznad sirijsko-turske granice; pominje i ruskog ambasadora u Turskoj, Andreja Karlova, kojeg je 19. decembra 2016. godine ubio turski policajac, terorista Islamske države; konačno, konstatuje kako:

“mi čekamo našu administraciju na čelu sa predsednikom Putinom, da pomeri jednu jedinu šahovsku figuru iz naizgled pasivnog položaja”.

Ruski vojni obaveštajci, čak i kada su bivši i bave se biznisom, novinarstvom ili čime god, retko ostavljaju ovakav konfuzni utisak. Na njihovim licima se, čak, retko može uočiti bilo kakva emocija. Oni su i tada profesionalci.

Poslednja rečenica u tekstu navodi i na zanimljiv zaključak da ova priča možda još nije završena, kao da se radi samo o prvom nastavku duže serije:

“Jedna stvar je izvesna… sav ovaj faktički obaveštajni materijal, sav rad da se on otkrije, i čak i više da se on zadrži u tajnosti… videćemo. Videćemo.”

Vratimo se, na kraju, na pitanja koja smo postavili na početku. Možda ćemo sada uspeti da ih sagledamo u drugačijoj optici?

Zašto je “bivši ruski vojni obaveštajac”, koji nikada ništa nije napisao za novine, izabrao malo čitani portal Veterans Today, ideološki blizak Trampu i Putinu odjednom, da baš tamo objavi svoju priču o tome kako Srbija naoružava Islamsku državu?

Zašto je u tekstu napravljeno tako mnogo jezičkih i činjeničnih grešaka? Jesu li one slučajne ili namerne? Zašto je sama struktura teksta toliko konfuzna, a mnogi navodi u njemu, u najmanju ruku neubedljivi?

Zašto je ilustrovan sa tako mnogo fotografija Aleksandra i Andreja Vučića? Zašto je izabrana baš Srbija, čiji je ukupan izvoz oružja na Bliski istok beznačajan (u poređenju sa američkim, britanskim, nemačkim, francuskim, italijanskim – i, naravno, samim ruskim)?

Konačno, koju to šahovsku figuru Putin treba da pomeri iz “naizgled pasivnog položaja”?

U eri tzv. “lažnih vesti” nijedno od ovih pitanja nije preterano čudno. Neće biti ni čudno ako ovu priču, narednih dana, preuzmu neki ozbiljniji mediji, bilo na Zapadu bilo na Istoku: sada imaju izvor na koji mogu da se pozovu. Uobičajeni modus operandi sa plasiranjem osetljivih neproverenih informacija je baš taj: počinje se od traženja “sidra” odnosno izvora.

Gotovo po pravilu, ovakvi tekstovi se plasiraju u svrhu propagande. Ta namera je ovde jasno vidljiva, i to je propaganda protiv NATO pakta (shvaćenog u nešto apstraktnijem smislu, kao paradigma Zapada) ali i sadašnjeg režima u Srbiji, koji je – prilično crno-belo – predstavljen kao marionetski režim Zapada.

Ponekad, međutim, ovakvi tekstovi imaju i tzv. sekundarni cilj, odnosno služe kao kanal da se pošalje poruka. Čija je ovo poruka, i kome je stvarno upućena, nije sasvim jednostavno pitanje, i ovo može da bude jedan od školskih primera pravila kako “ništa neće biti ono što će na prvi pogled izgledati”.

Rusofilima bih, zato, savetovao da se ne raduju prerano: Putin možda nikada neće pokrenuti onu figuru o kojoj piše ovaj tekst; holandskim istražiteljima da pogledaju još jednom u svoje arhive, možda im je nešto promaklo; srpskim junacima ove priče da, pre nego što krenu do Kalifornije ili do Latakije, pogledaju malo u svoje neposredno okruženje.

A Fjodoru Aleksejeviču Karajevu da, ako će nas još uveseljavati svojim tekstovima na ovu temu, naredni put gugluje malo pažljivije…

Posted in Mediji, Naslovna, Politika, Svet.