Moj stav- Biljana Stepanović

Moj stav


Biljana Stepanović

Dakle, počelo je, sasvim očekivano. Te naše ubice sa Zakintosa su u stvari neki fini momci, lepo su se ponašali na plaži, lepo su se ponašali u komšiluku i onda im se odjednom “ovo” desilo. I sad im je život upropašćen. Doduše, fini je bio i momak koga su ubili, i njemu je život upropašćen jer više nije ni živ, ali to je moglo svakome da se desi.

Ironična sam tamo gde ironiji mesta nema? Nisam nažalost. To piše, samo malo drugačije formulisano jer svako ima svoj stil, u kolumni koleginice Anete Ivanović „Sinovi sa Zakintosa“ na sajtu Nedeljnika. Ta kolumna mnogo šta objašnjava na notornu temu – „zašto nam se ovo dešava“. Eto, kaže koleginica, neki od njih su se posle vratili da momku drugačije boje kože pomognu, pošto su ga prethodno išutirali u glavu.


+ više


„A šta da je moj sin taj što su ga išutirali ? Ili neko od ovih iz čopora mladih vukova? Da li bi i tada bilo dobro? Da li bi nam rekao, ili bi samo namršten uleteo u svoju sobu? A šta bi uradio da njegovi ortaci tako krenu u obračun verujući da su na strani pravde? Da li bi bio “sisa” i stajao po strani, da li bi probao da ih spreči ili bi šutnuo i on bar jednom dvaput da ga vučji čopor ne odbaci?! Gledam ga dok spava bezbrižnim snom devetogodišnjaka i molim se Bogu da ne bude nikad na ćošku gde se takve odluke donose. “ kaže Aneta.

Zaista sam se celog života trudila da ne ulazim u javne duele sa kolegama. Šta imam kažem im u lice, ali ovo je toliko krupna tema, mislim suštinska za ovu našu nesrećnu zajednicu, da taj princip prevazlazi. Draga koleginice, i ja imam sina. Upravo njihovih godina. Ni on sigurno nije savršen, kao što niko nije. Ali ja sam zaista svoj život uložila u to da ga naučim, prvo, da nikada, ali nikada ne bude deo „čopora“. Pogotovu “vučjeg”. To je za vukove, a mi smo ljudi. Drugo, učila sam ga da nikada, ali nikada ni jedno živo biće, a pogotovu živog čoveka, ne šutne u glavu. Ni u samoodbrani. I treće, ako je to naučio, ne može upasti u u dilemu da li da bude „sisa“ ili da ipak šutne, da ga društvo koje je za sebe odabrao, a to je „čopor“ ne odbaci. Ako on ništa od ovoga što sam ga učila ne usvoji, onda sam ja kao roditelj i kao čovek sasvim omanula. Sa moje tačke gledišta, onda je moj život sasvim promašen jer nisam uradila jedino što sam bila dužna da uradim. Vaš je sin još mali, možda imate vremena da ga ipak vaspitate tako da se nikad ne nađe na tom ćošku o kome govorite, na kome se takve odluke donose. Ali to sa ovim vašim stavom teško da ćete to moći.

Kažem, imam i ja decu, imam i ćerku koja je mogla da se nađe na mestu one devojke, pošto sam je davno naučila da ima pravo i da se druži i da se slika sa kim ona hoće. Svuda po svetu. I život te devojke je upropašćen.

Dakle, nije do dece, do roditelja je. I do sistema vrednosti koji se u ovoj zemlji neguje. Ako svoju decu ne naučimo na vreme, dok su još mala, da udaranje i šutiranje drugog nikako nije dozvoljeno već da čoveku u nevolji treba pomoći koliko god možemo, ako im ne objasnimo da pored junaštva postoji i čojstvo, a to je čuvanje drugih od sebe (staromodno i prevaziđeno, je l’ da) onda kad odrastu ne smemo ni da ih šaljemo u svet. Jer nikad nismo sigurni šta će da naprave.

Posted in MojStav, Naslovna and tagged .